Јованаде (VI): Није свеједно ко ће бити „први међу једнакима“

Пише: Јован Пламенац

Питали једном патријарха Павла:
„Ваша Светости, што значи то да сте Ви први међу једнакима“?
Он се нашалио:
„То значи да ја, када седнем за трпезу са мојом браћом архијерејима, први сипам супу“.

Ипак, није свеједно ко ће бити „први међу једнакима“, ко ће бити поглавар помјесне Цркве.

У српском народу Црква је најутицајнија институција („институција“ – условно речено). Из те чињенице проистиче и потреба сваке власти да над њом има контролу. Већ неко вријеме свијетом владају закулисни владари. Ми њих не видимо, али препознајемо њихова дјела – посматрајући дјела „демократских“ владара који су под њиховом контролом. Као што „демократски“ владари у својим државама спроводе интересе закулисних владара који су их поставили на положаје на којима су, тако и они настоје да под њиховом контролом буду сви сегменти друштва, да би могли да одговоре обавезама према онима којима служе. Посебно им је важно да успоставе контролу над Црквом, због њеног огромног утицаја у народу, и труде се да то ураде на исти начин како то раде њихови налогодавци који имају контролу над њима самима: контром над патријархом, али и над епископима, који у својим епархијама имају реалну власт.

Тако је и режим Мила Ђукановића настојао да контролише Цркву у Црној Гори, али налетио је на громаде митрополита Амфилохија и владику Јоаникија и поломио је зубе. (Сада из позиције дубоке државе у којој је настоји да контролише оне који су његов режим замијенили на власти.)

Интерес Цркве, која темељи на јеванђељској истини, на врједносном систему насталом на тој истини, опречан је интересима западњачких глобалистичких владара из сијенке, чија новопаганска идеологија темељи на тековинама богоборне Француске буржоаске револуције. Сарадња црквених власти са државним властима које су поробљене западњачком глобалистичком идеологијом рискантна је не мање него хируршки захват на отвореном срцу у просторији пуној мува. Политичари које су, својом пропагандом, изборним и другим махинацијама, на власт довели западњачки глобалисти, настојаће да наклоност народа узраслог у хришћанском духу придобију тако што ће декларативно исказивати своју наклоност Цркви, па и материјално јој помагати, појати традицији и врлинама које су очувале национално биће народа под разновјерним окупаторима, кроз многе вјекове, а радиће све оно што је у интересу онима којима служе, па ма колико то било супротно интерсу народа.

Једном руком ће народ којим владају грлити и љубити а другом ће му, пропагандом га претходно анестезиравши, ножем парати утробу. Легализоваће убијање зачете а не рођене дјеце, па и пропагирати, чак и плаћати вантјелесну оплодњу; озакониће и истополне бракове, промовисати промискуитет и уништавати породицу; школске програме, медије, културу, науку контаминираће идеологијом којој служе; својом сервилношћу, отвараће врата фармакомафији у тако уништавати здравље народа; усисаваће мигранте са Истока и мијењати националну структуру народа у држави којом управљају, па и генетски код аутохтоног народа… и све то замаскираће, као нагазне мине травом, демагошком причом о врлинама свог народа, снимањем филмова и телевизијских серија о великим догађајима из његове историје, откривањем споменика његовим великанима…

Изузетно важно им је да народ увјере да им је Црква наклоњена и да их подржава – и тако Цркву, па преко ње и остали народ, пацификују – да сјеме западњачке богоборне идеологије које су посијали, зађубрили и наводнили прекрију том сликом, као балоном у којем ће оно несметано узрастати и давати плодове. Када ово сјеме сасвим узрасте, биће касно за Цркву, и за сав народ. Црква, коју „ни врата пакла неће надвладати“, у овом свијесту остаће, ту и тамо, у онима снажним духом, дјелима вјерним Богу, а народ ће постати обезличена скупина, маса.

На „првог међу једнакима“ биће усредсређена пажња како народа тако и власти, и тако ће му расти реална друштвена моћ, без обзира на ограничену формалну власт у Цркви. Глобалистички послушници причом ће му гладити уши. Ако у њему, по слабости људске природе, има у трунке сујете, снажно ће је пумпати. Истовремено, за сараднике ће му потурати своје људе, виспрене и учене, који ће му, уз самонаметнуте амбициозне удворице, одабиром и обрадом информација које ће му нудити, обликовати стварност у којој живи и тако усмјеравати његове поступке и одлуке. Стога је за патријарха, како за његово лично очување монашких завјета и свештеничког залога, још и више за помјесну Цркву којој је поглавар, изузено важно да по својој савјести одабере себи сараднике, да то буду Богу одани мудри људи, спремни на жртву.

Сваки човјек самим својим постојањем, а то му је речено и у првим двјема Божијим заповијестима, призван је на љубав према Богу и љубав према људима. Ако нема љубави према људима, према сваком Божијем створењу, па био му он пријатељ или непријатељ, свеједно, не може је имати ни према самом Богу. Мјера љубави према Богу је љубав према људима. И патријарх је призван на комуникацију са људима са позиције свог односа према Богу кроз љубав, како са православним хришћанима, тако и са римокатолицима, муслиманима и осталим иновјерницима, па и са онима који су на власти и служе новопаганској идеологији (да не служе новопаганској идеологији не би ни били на власти, барем не на овим нашим просторима).

Одавно смо закаснили да заштитимо Цркву од лукавог уплива глобалистичке идеологије. Сада је нужно Цркви лијечити ране које јој је врједносни систем западњачког глобализма – нашим пристанком – нанио, али и спрјечавати отварање нових рана. Материјалистички дух дубоко је пенетрирао у Цркву и разједа је као црв.

Бог ће сачувати Цркву Своју, чујемо као мантру. Хоће, али кроз Своје свете, кроз људе који Га својим животом носе у себи. Бог неће интервенисати па ма колико зло Цркву овога свијета снашло ако не буде Илија. Као што нас неће казнити што год да урадимо, тако нам ни добро неће наметнути. Бог ће нам помоћи онолико колико смо ми својом вољом, својом саглашношћу, не декларативном него дјелатном, приправни Његовој помоћи, њени судионици. Бог није силеџија и апсолутно поштује нашу слободу, нашу слободну вољу, коју смо од Њега на дар добили учовјечењем. Колико год ми Њега поштовали или не, па били ми православни хришћани, муслимани, будисти, богољупци или богоборци, свеци или злочинци, он нас једнако поштује. У Бога нема оних који су му симпатични и оних који нијесу. У Бога свако има једнаку стартну позицију свог живота, и свако је једнако призван да усели у Његово Срце. Божије Срце је – Царство Небеско.

Свети Јован Крститељ припремао је народ Израиља за долазак Месије, Бога међу њега, позивајући га на покајање, на преумљење. Једино покајањем човјек може да поспреми своју душу, да је почисти, да Бог може у њу да усели. Не може Савршено Чисти у душу упрљану гријехом. И сам Исус је своју трогодишњу проповијед почео позивом народу на покајање. И сваки свештеник призван је да припрема људе да могу да приме Бога у своју душу.

Злу овога свијета народ се може одупријети једино свеопштим покајањем; не ни својом памећу, ни поштењем, ни јунаштвом… – једино покајањем. Да би уопште могао да се покаје, човјек мора да препозна гријех. Ако је гријех врједносни систем у којем живи, човјек га није ни свјестан. Као што се жена која ради у јавном тоалету навикне на смрад измета и мокраће и не осјећа га, тако и народ који навикне на гријех доживљава га нормалним.

Једино покајањем људи могу задобити страх Божији, и тако се ослободити страха људскога. Страх Божији није страх од Бога, од Његове строгости, од Његове батине. Страх Божији је страх од гријеха. Гријех одваја човјека од Бога. Страх Божији је страх од раскидања јединства са Животодавцем. Страх људски паралише човјека, страх Божији га ослобађа. Живот у људском страху је живот у гријеху, живот у Божијем страху је светачки живот.

Многи свештеници су упустили Свету тајну исповијести и покајања, свели је на кречења гроба у којем остаје сва трулеж која је у њему и била. Исповијест „јеси-ли-гријешио-јесам-хоћеш-ли-више-нећу“ је што и одвожење смећа на депонију смећаром која се враћа са свом оном нечистоћом која је била у њој, допуњава, опет иде на депонију, враћа не празнећи се, допуњава… Оваквом исповијешћу, свештеници товаре велики гријех на своје душе. Формална исповијест је узалудни труд лагања Бога, гријех на гријех.

Једино кроз покајање, истинско, не сурогат, људи могу стати уз светог Архангела Михаила, прикључити се његовој небеској војсци и испрсити пред палим ангелима предвођеним Сатаном, који су зацарили материјалистичким свијетом кроз човјеког гријех, чија владавина се види особито у владавини западњачке глобалистичке идеологије.

На свештеницима, предвођеним својим епископима, и надасве својим патријархом, је да своју паству, и сав народ, призивом на покајање ослободе страха људскога, да не потпада перфидним искушењема овог времена, па и да их припреме за радост жртве. Првенствено, они сами су призвани на покајање и на жртву. Призвани су да буду слуге народу. Не да, својом неразумном снисходљивошћу, и својим личним материјалним потребама, служе њиховом гријеху, него да служе њиховој врлини, да би се они одупрли гријеху. Служећи људима, човјек служи Богу.

Није митрополит Амфилохије покренуо литије у Црној Гори. Он је, својом изузетном личношћу, својом бескомпромисном оданошћу Богу, потпомогнут владиком Јоаникијем као десницом, припремио народ у Црној Гори да прими Духа Светога, који је у њему продисао литијама.

На Косову је опет „Содом запушио“. Дими ли дими. Косово је мјера родољубља у српском народу. Они који су у свом бићу сачували вриједносни систем косовског мита, у којима барем тиња завјет кнеза Лазара, цара Лаза, нипошто не пристају на одрицање од Косова. Не мало је и оних сличних младићима са Кошара и Паштрика. Они које је прогутала поплава западњачких глобалистичких вриједности радо би се одрекли Косова, да могу на миру да гледају „Задругу“.

Народ, са зебњом или са прижељкиваним олакшањем, како ко, ишчекује да ли ће режим у Србији и de yure признати Косово за самосталну државу. И све очи упрте су у Цркву – да ли ће она тај чин, ако до њега дође, прихватити, па и прећуткивањем.

У том ишчекивању, мало ко загледа дубље. Косово није обољели орган у здравом тијелу српског народа. Косово је болест у тијелу које је читаво захваћено болешћу. Косово није узрок те болештине, оно је њена посљедица.

Нови српски патријарх, његова светост Порфирије, испео се на коту са које више види, али и на којој је изложенији вјетрометини искушења, не само личних, него и читаве Цркве, па и свег народа. Бог му је дао висок положај у црквеној хијерархији, али и на плећа утоварио бреме веће одговорности за Цркву и сав народ. Гријех који се разлио народом, па и Црквом, стална је пријетња да његова бијела пана буде упрљана. Сваки човјек, не само православни Србин, дужан је да га својом молитвом одаслатој Богу закрили – као својим учешћем у својој судбини – да би „правилно управљао Ријечју Истине Божије“, да, „благ као голуб и мудар као змија“, крмани Српском православном црквом и буде неугасиво свјетило овдашњем народу.

Управо Патријарх, због свог положаја у Цркви, али и друштвеног положаја, најпризванији је да српски народ заштити од оних који њиме владају. Не да стиче њихову наклоност и повлађује им, него да им, јеванђељском рјечју и личним ауторитетом, отвори очи разума да сагледају смисао земаљског живота, да сагледају своја сагрјешења преко којих многи народ упада у гријех, па су тиме она већа него код других људи, чак и масовних убица. Њиховим сагрјешењима бивају уведене у пропаст многе, многе душе. Тако ће он спасити не само њих, него преко њих и многе. Онда школство, култура, медији, наука… неће бити тровалиште душа, васкрснуће породица и родољубље и свака народна врлина. Тако ће, коначно, и Косово бити сачувано и отпризнато.

Заиста, није свеједно ко ће бити „први међу једнакима“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: