Јовановић: Како је демонтиран „државни удар“

Пише: Мироје Јовановић

„Шта је најдрагоценије на свету? Свест да ти не суделујеш у неправдама. Оне су јаче од тебе, постојале су у прошлости и постојаће у будућности, али нека се не догађају преко тебе.“

Солжењицин, „У првом кругу“

Ускоро се навршава две године како сам од мог пријатеља и саобрца Андрије Мандића, српског политичара из Црне Горе добио пуномоћ да га као адвокат браним у случају који се колоквијално назива „државни удар“. Убрзо након тога сам добио пуномоћ и за одрбану Михаила Чађеновића који је тада био у казамату (не у притвору – него у правом казамату званом Спуж).

Поред одбране мојих пријатеља које сам навео, испоставило се да ми је припала и улога одбране српске опозиције, и на тај начин одбране српског народа у Црној Гори, а то значи одбрану права једног народа на отпор угњетавању, отпор монтираним процесима, и одбрану права на постојање, одбрану правде и правичности.
Напомињем да сам у току процеса добио и бранилачку пуномоћ за одбрану госпође Бранке Милић, која је прошла голготу 12 месеци самице, и која је након понижавања у Вишем суду уточиште нашла у Амбасади Србије у Подгорици.

Пошто сам од почетка у процесу, осећам потребу, да се као бранилац три невино оптужене особе у овом монтираном процесу обратим јавности и образложим разлоге због којих сам заједно са другим колегама, изабраним браниоцима на крају процеса а пре завршних речи одлучио да напустим судницу.

Пре свега указујем да се ради о једном фарсичном судском процесу, где је насупрот браниоцима стојао један помахнитали и неписмени тужилац, и наравно његови налогодави (Мило Ђукановић наравно) , е у том поступку сам укупно 10 пута кажњен (последњи пут тога дана када смо напустили суђење), и то само за себе говори и о „Суду“ који је казне изрекао и о поступку који је вођен.

На преко 160 суђења (главних претреса) који су одржани од јула 2017 до марта 2019. године, читава јавност је могла да се увери у начин функционисања црногорског „кривосуђа“, али ни ја, ни остале колеге нисмо имали дилеме да имамо пуно право да јавно и доследно и професионално бранимо и износимо све чињенице из којих је јасно да је процес монтиран и закуван у кухињи НАТО пакта, а да су Мило, Душко, Катнић и остали само мали прљави извршиоци ове срамоте, наравно тражећи и свој интерес у свему, а то је пре свега опстанак на власти.

Дале, тзв. суд је на претресу од 01. марта 2019. године нагло прекинуо доказни поступак, иако сам ја захтевао да ми се омогући да се јавим за реч и предложим прибављање нових доказа, али судије су само једноставно напустиле суђење, камере су искључене, и завршне речи су заказане за 13. март 2019. године.

Тога дана, 13. марта, суду смо један сат пре суђења доставили интегрална два аудио/видео записа Саше Синђелићама, сминљених очигледно на мерама службе безбедности, где он несвестан да се снима, у кафанској атмосфери говори о томе како је лагао на суду, и како је био наговаран и примораван да лаже и учествује у конструкцији.

Да буде потпуно јасно, одбрана има право предлагања нових доказа све до изрицања пресуде, и Законик о кривичном псотупку познаје врло јасну могућност да се такви докази приложе и предложе, и да се изведу, све како би се пре завршних речи стекла укупна слика и утврдиле чињенице.

Суд је то одбио чак и да размотри, и ми адвокати смо, понављам били приморани да напустимо суђење.

Дакле, ЗКП познаје могућност да се доказ цени пре завршних речи, те да је у конкретном случају животно логично и целисходно било да се о томе одлучи прие завршних јер представља нове околности, и ми смо морали да ценимо исказ сведока сарадника кроз све околности које су се десиле, а не само ста је рекао (евидентно слагао) у суду.

Ово посебно јер је су статус сведока сарадника Саши Синђелићу потврдила 25.јула 2018. године, и то на крају- односно последњег минута последњег дана претреса пре летње паузе, а судија је само напустила суђење, па је било евидентно да је и сада имала такав исти план са нове доказе.

Дужан сам да напоменем следеће чињенице:

– да је потврђн статус сведоку сараднику Саши Синђелићу иако постоје материјални докази (све предато суду још 24 маја 2017. године) да је:

1) психички болестан (документавано са три вештачења)
2) осуђиван за убиство и налази се због тога на црвеној Интерполовој потерници,  и оно најважније:
3) Документ Руске Федерације предат суду 4.октобра 2018. године у којем се недвосмислено и службено потврђује да је Синђелићслагао да је 27.септембра 2016 . године ушао у Москву – а јасно је да му је улазак одбијен и он из зоне транзита враћен у Београд.

То значи да су снимци које смо доставили 13. марта ове године само „шлаг на торти“ који потврђује колико је овај сведок кредибилан, па је јасно да уколико им је он најјачи доказ који режим има, и у кога се куну, можете мислити какви су остали докази.

Врло је важно напомњенути да је и сам Синђелић пред српским тужилаштвом (27.10.2016) негирао да је улазио у Москву у септембру 2016, а исти исказ је поновио и 2.11.2016. године пред судијом за истраге Вишег суда у Подгорици, али су те изјаве разним „процесним“ махинацијама издвојени из списа и сакривени – али ми смо их прибавили и објавили

Дакле, он два пута негира да је улазио у Москву тог фамозног септембра 2016. године, када је наводно скован паклен „анти-Милов“ план – односно да му је одбијен улазак у Русију, и да је враћен у Београд из зоне транзита – и понављам то је било сакривено од јавности, али је одбрана прибавила и објавила све то!!!

Након што је тзв. суд одбио да чак и размотри снимке на којима се Синђелић док је под „мерама“ исповеда у кафани како је морао да лаже пред судом у ЦГ- дакле са нас адвокате више нема места у судници, и за наш бунт смо добили пуну подршку и захвалност наших брањеника.

Ово никада није био правни процес – већ политички а последње активности тзв суда га потпуно огољују – и када је тако онда за адвокате који држе и до своје и до части струке више нема места у овој фази поступка.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: