Јово Капа и Тамара: Две цртице

Пише: Драгољуб Петровић, проф. (у пензији)

Тамара Никчевић опет се острвила на Србију и Српску православну цркву, зна се да се с њом не може расправљати и зато је, процењујем, једино вреди подсетити на две цртице које је повезују, рецимо, с Јовом Капом.

Прва. Кад се Јово Капа (негде је познатији као генерал Капичић) похвалио да је по Београду, 1945, стрељао немачке заробљенике, Бруно Векарић обећао је да ће то хвалисање „испитати“, али је на своје обећање брзо заборавио, а Тамара му ту заборавност свесрдно поздравила.

Друга. Кад је, после много година, већ остарели Јово у Београду добио жестоке батине, Тамара је о њему написала књигу.

Да му њоме на убоје привије мелеме.

И није га питала колико је пострељао немачких заробљеника. Нити како је уредио и прославио Кечину јаму на Гостиљу. Ни је ли у њу убацио 5.500 или само 3.500 душа. Као што је заборавила да га пита и за Мачкову јаму на Штитову и је ли у њу убацио само 200 заробљених талијанских војника и додао им и 400 „Срба“ (којима је тиме, може бити, ускратио право да се, некад, „упишу у Црногорце“). И није га питала колико је још његових јама „неправедно заборављено“.

Али није заборавила да га „брижљиво испита“ како је, као амбасадор, поваљивао Мађарице и Швеђанке. И шта им је све чинио.

За такво своје понашање Тамара је имала оправдање у чињеници да је оно са јамама била – игра, а ово потоње – дипломатија. Оно прво било је незанимљиво, а ово друго имало је – „дубљи смисао“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: