Јововић: Дурковић-Јакшић живот посветио науци и књизи

Промоција Зборника о Љубомиру Дурковићу-Јакшићу одржана у Даниловграду
У организацији Удружења грађана и поштовалаца Бјелопавлића „Бијели Павле”, Црквене општине Даниловград и Православног братства „Свети Арсеније” из Даниловграда, у петак 22. марта 2019, одржана је у Завичајном музеју у Даниловграду промоција Зборника о Љубомиру Дурковићу-Јакшићу, који је издао Институт за српску културу из Никшића.

Др Васиљ Јововић говорио је о значају Јакшићеве плодне каријере. Његов говор преносимо интегрално.

Љубомир Дурковић – Јакшић током своје дуге и плодне научне каријере проучавао је велики број научних дисциплина са подручја: књижевности, историје, религије, права, библиологије (библиографија, библиотекарство, књижарство), језика, архивистике и етнологије. Овај плодни научник велику пажњу је поклањао развоју науке о књизи: историја књиге, историја српских библиотека и историја књижарства код Јужних Словена, и на ту тему написао десетине радова, као и велики број монографија.

Од 1946. до 1948. године Дурковић-Јакшић је управник Патријаршијске библиотеке у Београду. Од 1947. до 1954. године предаје историју српске православне цркве на Богословском факултету у Београду (прошао је сва звања од доцента до редовног професора). Од јула 1954. до краја 1976. године ради у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду, одакле одлази у пензију у звању научног савјетника.

Велики дио свог стваралачког опуса Љубомир Дурковић-Јакшић посветио је науци о књизи. Вриједне пажње су му научне монографије: „Историја српских библиотека (1801-1850)“, „Наука о књизи“, „Књига о Глигорију Возаровићу“,  које су међу првим књигама на јужнословенском простору која проучавају ову проблематику.

Књига је, истиче Дурковић-Јакшић, на свим етапама цивилизације друштва играла водећу улогу у преображају културних, просвјетних, социјалних и политичких кретања. Захваљујући књизи човјечанство је достигло велика научна и техничка открића и постигнут је напредак у многим областима живота. Говорећи о улози књиге Дурковић-Јакшић наглашава да је она „главни учесник у свим областима система културе и живота друштва, као што су: 1) интелектуална дјелатност – наука, 2) експресија стварања – уметност и литература, 3) друштвене организације – политички и други облици друштвеног живота и 4) општи поглед на свет – филозофија“ и закључује да „без књиге нема ни масовне културе и друштвеног живота који се правилно развија.

По Љубомиру Дурковићу-Јакшићу издаваштво, тј. издавачка дјелатност чини израз културе и производње сваког народа. Од ње зависи настанак и ширење књига, часописа, новина и другог штампаног материјала, чији обим зависи од материјалних, економских, техничких и културних услова друштва. Дурковић-Јакшић сматра да је издавачка дјелатност од великог значаја за национални развој сваког народа.

Главни посредници између издавача и читаоца су књижаре и библиотеке. Износећи историјат развоја књижарства, од старог вијека до данас, Дурковић-Јакшић, између осталога, наводи да су издавачи дуго времена били и штампари, књиговесци, књижари, библиографи и библиотекари, а књиге су не само продавали већ и позајмљивали на читање. Дурковић-Јакшић је посебну књигу посветио Глигорију Возаровићу који је у Београду од 1827. године био књиговезац, књижар, издавач, библиограф и библиотекар. Глигорије Возаровић је у својој радњи имао и неку врсту позајмне библиотеке, тзв. књижарско-рафовску, коју је од 1832. године огласио за јавну библиотеку. Возаровић је у Београду отворио прву књижару која је радила од 1827. до 1848. године. Он је дошао у Београд и отворио радњу по наговору Вука Караџића и Алексе Симића, који је тада радио у Књажеској канцеларији. После оснивања Типографије у Београду 1831. године Возаровић је разгранао свој рад и поред књиговезачког и књижарског посла бавио се и издавачким. У периоду када је Типографија била у Крагујевцу 1833-1835 он је у њој повезивао књиге. У својој радњи Возаровић је имао и страних књига и преко огласа у новинама и часописима је рекламирао своју радњу. За Возаровића се везује и значајан податак, да је на својој њиви подигао крст, желећи да тим мјестом обиљежи мјесто гдје је спаљен Свети Сава. То се мјесто данас назива Црвени крст.

На јужнословенском подручју прве књижаре почињу да се отварају у првој половини XIX вијека у Загребу и Београду. У Загребу је постојала књижара браће Жупан, која је имала и штампарију, док је у Београду Глигорије Возаровић имао и позајмну библиотеку. У Београду је 1921. године основано „Књижарско удружење“, а 1933. године „Савез књижарских организација Краљевине Југославије“.

О књижарству међу Јужним Словенима и код Срба, као и о познатим књижарима, написао је Дурковић-Јакшић велики број радова и монографија: Књижница манастира Свете Тројице код Пљеваља, Библиотекар, IX/1957, бр. 3-4, 227-234; Књижарство код Црногораца, Енциклопедија Југославије, 5, Загреб 1962, 276; Југословенско књижарство: 1918-1941, Београд 1979, 192 стр.; О набавци штампарије коју су Србијанци поклонили Црногорцима (1857-1960), Београд 1982 (сепарат); Књижара Милоша Поповића и Велимира Валожића у Београду, Београд 1979 (сепарат); Основи знања о књижарству, Београд 2000.

Књижарство се код Срба споро развијало. Један од првих који се залагао за оснивање српских књижара био је Вук Караџић. Он је писао у Давидовићевим Србским новинама (1820): „Коме треба књига знао би ђе ће је тражити, а књижар би се старао да књиге разашље ђе зна да требају“. Ускоро послије тога почели су Јосиф Миловук, трговац у Пешти, и Глигорије Возаровић, књигопродавац у Београду, да се баве књижарством.

Дурковић-Јакшић је написао о српским библиотекама неколико монографија и велики број радова у периодици: О Његошевој библиотеци, Библиотекар, III/1951, бр. 3-4, 115-120; VI/1954, бр. 3, 159-160; Прилог историји Народне библиотеке у Београду, Библиотекар, VIII/1953, бр. 3-4, 249-251; Српска библиотека у Земуну: (1825-1847), Београд 1959 (сепарат); О Доситејевој библиотеци, Ковчежић, 1961. књ. 4, 195-198; Пољаци о библиотекарству у Југославији, Библиотекар, XIII/1961, бр. 4, 283-285; Историја српских библиотека (1801-1850), Београд 1963; Прилог прослави 425 годишњице прве српске штампарије на Косову пољу, Библиотекар, XVI/1964, бр. 5-6, 287-304;  Библиотека славено-сербска земунска: (1825-1850), у: Споменица Земунске библиотеке 1825-1965, Народна библиотека и читаоница „Јован Поповић“, Земун 1966, 23-30; Оснивање Универзитетске библиотеке у Београду, Годишњак Музеја града Београда, 1966, књ. XIII, 229-252; Библиотека српске лавре Хиландара, Београд 1969; Историја црквене и високошколске библиотеке у Хиландару, Београд 1970 (сепарат); Најстарија библиотека у Београду, Београд 1970 (сепарат); Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 1, Од зачетка до отварања 1926, Београд 1977; Библиотеке у Србији, Београд 1978; Орфелинова библиотека, Београд 1979 (сепарат); О пропасти Народне библиотеке у Београду 1941. и судбини њених реткости, Београд 1985 (сепарат); Библиотека града Београда: 1928-1945, Београд 1995.

По Дурковићу Библиотека је институција која услужује читаоце са људским знањем сачуваним у књигама и дјелује на корист науке, културе, просвјете и привреде. Читалац до књиге долази куповином у књижари или позајмицом у библиотеци. Ширење књиге зависи од развијености књижарства и од развијености библиотечке мреже.

Дурковић-Јакшић је проучавао организацију и уређење библиотека, под којим се подразумијева: библиотечко законодавство; смјештај књига (просторије, називе на таблама, уређаји); набавка књига (поклони, обавезни примјерак, куповина); библиотечко особље (библиотекари, помоћно особље); обрада књиге (инвентари, сигнатуре, каталошки листићи, печати, поступак с дупликатима), рад с читаоцима (радно време, читаоци, позајмица, међубиблиотечка позајмица, размјена књиге, службеници који су издавали књиге, вријеме на које су се издавале књиге, реверси, опомене, санкције, одржавање реда, књига жеља и жалби, евиденција, извјештаји); пропаганда на ширењу књиге (декорација, приредбеизложбе женске радиности, музејске збирке, читалачки часови, рад на библиографији књиге, штампа).

Дурковић-Јакшић је посебну пажњу посвећивао библиографијама које служе у процесу саобраћаја између књиге и читаоца. Библиографије су пописи штампаних и другим средствима умножених књига. Они нам дају информацију о књизи.

Под читалаштвом Дурковић-Јакшић подразумијева скуп читалаца, читалачку публику, а по читалачким свијетом, „појаву у друштвеном развојном процесу у коме се стварају услови за циркулацију књиге и њено коришћење, приступ њој и коришћење из ње, однос читалаца према књизи.

Дурковић-Јакшић је посебну пажњу у свом стваралачком опусу посветио и теоријском проучавању књиге. По њему, наука о књизи, књигознанство или библиологија је „систем за утврђивање свеобухватног знања о књизи и њеном животу, тј. проучавање историјско-теоретског општег знања о развоју књиге, о вези књиге и човека, књиге и друштва, о књизи у служби развоја друштва, са емпиричког гледишта. У ствари, то је скуп истраживачке делатности о животу књиге на основу књишког материјала, који се налази понајвише у издавачким кућама, књижарама, библиотекама, архивима и музејима. Ова научна област служи науци и пракси подједнако“

Код Срба је православна црква навикавала вјернике да читају књиге. У цркви су читани „Апостол“ и друге књиге при пјевницама, а после су осниване црквено-општинске библиотеке које су служиле вјерницима. На тај начин, истиче Дурковић-Јакшић, „Српска православна црква је изнела књигу испод црквеног крова у народ, нарочито у школе које је она организовала и издржавала, у време када Срби нису имали државу“.

Такође, Дурковић-Јакшић је увиђао значај школовања кадрова из области библиологије за српску културу. Он у једној од својих књига, објављеној 80-тих година XX вијека, истиче да  код нас наука о књизи, тј. књигознанство  нема још опредијељено мјесто међу научним областима. Спорадични радови на ту тему проистекли су из напорног рада једног броја стручних истраживача који се нијесу школовали за тај посао већ су се самуко дошколовавали у току рада на томе. Зато, каже Дурковић-Јакшић, „треба оспособљавати раднике редовним школовањем, који би књизи крчили пут од писца до читаоца, између којих би најспособнији научно проучавали и давали теоретска решења и препоруке о функционисању књиге за унапређење друштвене заједнице.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: