Јововић: Злоба и пакост још увијек нису напустили Копривицу; за промјену нека баци неку добру фору – можда му крене и са афоризмима

Пише: Проф. др Татјана Јововић

Само из респекта према јавности и деканској дужности, реагујем на наводе, којима у другом случају не бих придала никакав значај. Из истог разлога сам уложила напор да прочитам текст који, осим што бескрупулозно корумпира истину, лошим стилом и махнитом структуром компромитује не само свог аутора, већ и Филолошки факултет, на којем је проф. др Драган Копривица у мају ове године стекао пензију.

Док вибрира танано на вјетрометини политичких дешавања, ловећи на све стране повољне вјетрове за своје ситне интересе, не успијева да заузда пориве скрибоманије. Ништа није довољно тривијално да му овај експерт за све не посвети пажњу. Пише Копривица о виђеном и невиђеном, знаном и незнаном. Ваљда прекраћује дуге пензионерске дане. Иако одлично зна да је професионалност увијек била моје једино опредјељење и да никада нисам била члан ниједне партије, усуђује се да ми приписује политичке оријентације, усуђује се да ме помиње као свог асистента и студента. Како сам паралелно студирала и дипломирала на Одсјеку за српскохрватски језик и југословенску књижевност и Одсјеку за руски језик и књижевност, нисам била у обавези да посјећујем овај други, па срећом, никада нисам дошла ни на једно предавање професора Копривице. Први пут сам га видјела на испиту, на којем сам добила оцјену 10. На једном другом испиту ме је примијетио дивни и племенити професор и тадашњи декан Миладин Мишо Вуковић, захваљујући којем сам касније и отпочела академску каријеру.

О мени говоре моје референце, радови у референтним часописима и зборницима, позиви на најпрестижније славистичке конференције, усавршавања и студијски боравци на Карловом универзитету у Прагу, на калифорнијском Стенфорду, на универзитетима у Москви, Санкт-Петребургу, Израелу, Италији, Француској…

За разлику од њега, свуда су ме препоручивале професионалне референце, па сам и ван академског окриља имала богату и веома успјешну професионалну динамику. Без икаквих политичких, локалпатриотских и рођачких залеђина. Зна Копривица све то, али се ниједне  измишљотине и фалсификата не либи и не стиди.

Деканску позицију на Филолошком факултету преузела сам на самој кулминацији нагомиланих проблема, без финансијских средстава, у административном и организационо-наставном хаосу. Тешко да је то била привилегија, али одговорност и обавеза сигурно јесте. Са великом посвећеношћу и уз огроман напор, уз помоћ тима, успјела сам у највећој могућој мјери да ријешим већину заосталих проблема, стабилизујем финансије и поставим ствари на здраве основе, поштујућу принципе позитивне селекције и квалитета. У свему томе, увијек сам била у хармонији са својом савјешћу.

Још од фебруара далеке 2013, када сам у нужној самоодбрани у „Вијестима“ реаговала на његове сличне овој писаније, пошто сам га претходно 2012. универзитетским органима пријавила за дугогошињи мобинг и за непотизам (вјештим маневрима је запослио на Факултет супругу и двије сестричине), бесрамно, опсесивно и на најподлије могуће начине покушава да ме деградира и дискредитује. Иако је одавно остао без имагинације, злоба и пакост га још увијек нису напустили. И као асистент сам му била трн у оку, јер сам покварила његову политику запошљавања чланова сопствене фамилије, а као што је ометао да се изаберем у звање доцента, тако је у вријеме мог избора за декана, након што су му пропале све саботаже, јавно, пред свим колегама, показао свој пуни капацитет у пуноћи увреда и клевета које ми је упутио.

Разумијем да су ове усиљене квазиколумнистичко-мапетовске активности израз његових терапеутских потреба, али можда би било боље да потражи неки други лијек за душу.

Рецимо, сада када има времена, коначно може да научи како се пише научни рад. Или, чисто за промјену, да баци неку добру фору. Можда му онда крене и са афоризмима.

Прочитајте још:

Копривица: Да деканица Филолошког, Јововић, напокон размисли о оставци

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: