ЈУ Музеји и галерије Никшић организовали разговор на тему: Стојан Ковачевић бранич свога рода

Општина Никшић и општина Гацко, протеклих дана су обиљежили „дане Стојана Ковачевића“.

Поводом 200 година од рођења и 110 година од упокојења јунака Стојана Ковачевића, ЈУ Музеји и Галерије Никшић, организовали су синоћ разговор на тему „Стојан Ковачевић бранич свога рода“ која је одржана у овој установи од 19 сати.

Говорили су др Васиљ Јововић, градоначелници Никшића и Гацка Марко Ковачевић и Огњен Милинковић и мр Алексије Гргур. Водитељ програма је била Светлана Томић.

У наставку објављујемо ауторски текст проф. Весне Тодоровић, директора ЈУ Музеји и Галерије Никшић.

Јунак на стражи (Поводом 200 година од рођења Стојана Ковачевића)

Да се мртви оживе,

Не треба много магије.

Мало је потпуно мртвих:

Дуни у жар мртваца

И жив ће пламен да букне.

Два братска и сусједна града Гацко и Никшић  ових дана свечано прослављају и обиљежавају 200 година од рођења и 110 година од упокојења хајдучког харамбаше Стојана Ковачевића, великог јунака чија је родна кућа у првом, а гроб у другом од ових  градова. У нашој доскорашњој службеној, атеистичкој и пост-традиционалној, изразито свјетовној, култури која је подизала друге и другачије симболе, наши хероји су били заборављени и маргинализовани. Ипак, они који су нам као животно правило наметали заборав, желећи да састружу вјековне палимпсесте нашега бића и да нас представе у варварској голотињи и незнању, успјели су да разбију доста тога, али не и дух који један народ чини народом. Нијесу успјели да разбију јединство и  живот нашега народа у његовој  многострукој и разнородној цјеловитости, иако је њихов приказ тога живота био лажан и разбијен. Никшић је дуго био херцеговачки град, што су, нажалост, заборавили они који су, избезумљени пред надолазећим ништавилом  људских односа, хтјели да  у нама произведу наркозу опијајући нас идејама о „новом човјеку“ и „новој Црној Гори“, који морају да раскрстеса свим што је вјековима било традиционална вриједност и препознатљиви симбол нашег опстанка и мјеста у европској породици народа.

И таман кад су помислили и закључили да ми више нијесмо ми, десиле су се литије, велики покрети и тектонски потреси у бићу овога народа, видљива материјализација истине о нама. Литије су укупни знак и показатељ да смо се исправили, пред Богом и пред људима, и да смо опстали након свих ужаса кроз које смо прошли.

И ова дивна светковина двјеста година од рођења Стојана Ковачевића који се и у родној  земљи, као и у оној земљи у којој  му кости почивају,  једнако борио за свој народ, вјеру, углед и част показатељ је пута који треба да слиједимо. Прича о херојству и о бесмртности, о човјековом подвигу зависи од његовог позиционирања у времену које му је дато и од простора на коме су суочава са животом и са смрћу. Човјек који је свјестан своје људскости има свијест о почетку и крају, о рађању и смри. Између те двије крајности стоје свјетови: историја,   традиција, завјети, митови, приче и приповиједања, заноси и пркоси који усмјеравају и одређују квалитет једног херојског живота. То, на крају, постане  и универзално и вјечито кретање у коме заједница никада не може да узврати својим јунацима, појединцима  за слободу коју је добила.

Постоје за нас Европљане „примитивни народи“, како их ми доживљавамо, али који за разлику од нас који се само понекад , често са тугом и меланхолијом, сјетимо својих мртвих, па макар они били и највећи хероји, ти народи са својим упокојенима живе реално у сталном стању ритуала и светковине,  њихови живи и мртви живе у надвремену, у сакралном сада које онда,  на најбољи и узвишен начин, одређује и усмјерава ту заједницу…

Најјасније видимо кад памтимо. (Није ли у грчком миту богиња Мнемосина, персонификација памћења и сјећања мајка свих муза, односно извор свег људског знања). Ако памтимо нећемо изгубити осјећај припадности отачаству (како би рекли наши стари писци, то јест отаџбини како ми кажемо данас), у ствари земљи и задужбинама наших очева као скупу драгоцјених вриједности које баштинимо, и према којима се орјентишемо у историји и у времену садашњем. То су наше светиње, које чувамо и бранимо по сваку цијену. Те светиње су и јунаци, којих се сјећамо, о којима говоримо, чије подвиге проучавамо и чији живот и смрт треба да нам буду путоказ у тешким временима и великим искушењима којима смо као народ изложени.

Стојан Ковачевић и Новак Рамов Јововић, у братском загрљају и на вјечитој стражи  на улазу у Храм Светог Василија у Никшићу су велики симболи нашег рода. Они показују да Црна Гора и Херцеговина вјековима заједно јесу, да сви ми заједно са нашим, палим за слободу, борцима заједно јесмо, као што рођење и смрт заједно јесу живот, као што вече и јутро заједно јесу дан и као што је Христос за себе рекао: Ја сам онај који јесам. У братском загрљају, у чврстој заједници живих и мртвих, онда и као изабрани и крштени народ јесмо, а више од тога нам и не треба.

Хајдучки харамбаша и јунак Стојан Ковачевић рођен је у селу Срђевићи код Гацка 1821, а умро је у дубокој старости у Никшићу 1911. године. Прославио се небројеним подвизима у сукобу са херцеговачким Турцима.  Вријеме његовог хајдуковања и великих борби и подвига у народу је познато као „Стојанов вакат“.

Учествовао је у свим херцеговачким ратовима од 1852. г. до 1882. г. Један је од најуспјешнијих вођа у устанку 1882. г. против аустроугарске окупације БиХ. Истицао се необичном храброшћу, смјелошћу и умјешним командовањем.

По жељи краља Николе, највећи црногорски јунак Новак Рамов Јововић и највећи херцеговачки јунак Стојан Ковачевић издигнути су и сахрањени са двије стране на улазу у Саборни храм Светог Василија у Никшићу, који је и подигнут као завјетна црква погинулим за слободу црногорским и херцеговачким борцима. Ова два јунака, попут анђела чувара, ту стоје као вјечна стража над краљевом красном задужбином и над овим слободарским градом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: