Јуче су пуцали на дјецу само зато што су са собом носила Бадњак, у намјери да се избрише историја

Мићун Милатовић (Пленум 083)

Јучерашњи безумни злочин на Космету само је још једна у низу манифестација геноцидне политике која се према тамошњим Србима, и православнима уопште, већ деценијама спроводи у континуитету. Због такве политике у самом срцу Европе на Космету српски манастири окружени су бодљикавом жицом и митраљеским гнијездима, а на српско име наићи ћете само прекапајући по згариштима или боравећи у енклавама, гетоима људи које не штити никакав поредак. Још и данас, на Космету можете бити убијени ако 6.јануара са собом носите стабљику младог храста. Чак и ако сте дијете. Или баш зато што сте дијете. Становницима (заточницима) српских енклава се једнако пориче како право на прошлост тако и на будућност.

Ороз је повукао злочинац, именом и презименом, али оружје и метке су исковали мржња, лаж, лицемјерје и нечиста савјест многих безимених.

Геноцид је као и сваки земаљски пакао, безумље у коме ипак има система што своје зло генерише у регистру слика и симбола. Сваки геноцидни акт је у својој бити апсурдни иконоклазам, који уништава конкретног човјека да би из свијета трајно уклонио сваку слику о њему.

А шта је призор српске дјеце и младића са Бадњаком, ако не жива икона посјеченог стабла које се, свим сјекирама упркос, обнавља из свог коријена? Уплашен том иконичном представом- као во времја оно Ирод пророштвом о будућем владару Израиља – злочинац је јуче канио убити и самог Богомладенца Христа, сатирући вјеру у смисао Божијег Оваплоћења и могућност Васкрсења. Јер геноцид пориче властити бесмисао разарајући свако сјећање на Вјечност.

И не само то.

Јуче су пуцали на дјецу само зато што су са собом носила Бадњак, славећи празник Рођења Христовог, онако како су на тим просторима то чинили очеви њихових очева, и сви њихови преци од вијека. Јуче је, дакле, пуцано на претке и потомке, у намјери да се избрише историја. Јер геноцид увијек смјера да конкретну заједницу истргне из Времена, попут странице из историјских уџбеника, као да је није ни било.

Парафразирајући Арентову, када сте нападнути као Србин и православац, онда се морате бранити као Србин и православац. Пригрлити оно што јесте снажније него икад, обујмити своју традицију, име и поријекло, Вјером, Надом и Љубављу. Напослетку, конкретном бригом и молитвом за све српске страдалнике на Космету.

„Господе, Господе, погледај са Небеса и види и посјети виноград овај кога засади десница Твоја.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: