Југославија живи и игра кошарку – али само у Дубаију

Како је у Дубаију, у којем живи десетак хиљада Срба и неколико хиљада Хрвата, настао последњи југословенски кошаркашки тим.

Имена Југославије нема већ 15 година, али оно живи тамо гдје се и прославило – на кошаркашким теренима.

Живот у земљама бивше Југославије натjерао је многе да срећу потраже на неком другом мjесту – западно или источно, гдjе ко може.

Тако је доста Срба, Хрвата, Црногораца и осталих народа и народности завршило у Уједињеним Арапским Емиратима.

А кад су већ тамо, зашто не би играли кошарку.

У аматерској лиги „Лопта изнад свега“ (Ball above all) учествује тим у плавим или белим дресовима.

На грудима им пише – Југославија

„Играју све људи из региона, а ове сезоне смо имали и једно појачање из Марока – дали смо му двојно држављанство“, каже уз осмијех за BBC на српском плејмејкер Александар Милановић.

„Сви раде у Емиратима – Дубаи или Абу Даби“, додаје он.

Југославија је у регуларном дијелу ове сезоне била непоражена, али су онда дошле елиминације и несрећни пораз у полуфиналу.

„Последње секунде, продужетак до којег није ни требало да дође… Тотална катастрофа, али дешава се“, наводи Милановић.

Филозофија живи

Играју се три лиге годишње, постоји неколико рангова, а Југославија наступа у најбољем.

Екипа се на почетку звала „Soul kru“ – екипа са душом, али је убрзо добила име кошаркашке велесиле.

Састав се током година често мијењао, а било је играча од Вардара па скоро до Триглава – једино нико из Словеније до сада није играо.

Играчи су долазили и одлазили. Једно је увијек било исто – филозофија.

Иста она због које је Мока Славнић 1979. славном совјетском тренеру и пуковнику Александру Гомељском, који је цртао задужења својим играчима, рекао: „Пуковниче, што цртате кад ни ми још не знамо шта ћемо да играмо?“

Јер то је југословенска школа кошарке – виц, знање, игра.

„Кажу нам и Американци да играмо најљепшу кошарку у лиги“, наводи за BBC на српском Владимир Кармелић, Загрепчанин.

„Често чујемо ‘ех, шта би било да сте ви остали заједно’. Имамо најбоље идеје и проток лопте, али увек испаднемо у полуфиналу, јер нас судије покраду“, додаје уз осмијех.

„Физикалије су нам највећи проблем. Африканци и Американци су природно ‘напуцани’, али ми то на мозак одрађујемо“.

Фора

Југословенска школа кошарке живи, иако кондиција понекад није баш на нивоу.

„Код нас се игра само на фору – играмо оно што знамо, на осјећај и тренутак“, истиче Милановић.

„Зна се, нисмо баш сви у форми, многи су се током лиге женили и путовали, па кад се врате буде које кило вишка“, додаје Земунац уз кез.

„Можда смо некад били атлете, али сад играмо строго на основе, знање и технику, иако имамо и момке који су физички спремни“.

Како наводи, сви чланови екипе су се некада озбиљно бавили кошарком.

„Има ту и неких који су били професионалци. Ја сам, ето, успио сам да завршим школу уз помоћ кошарке“.

„Сви знају неке основе. На примјер, шта су ‘рогови’ и ‘дијамант’. Ма, само школа Жељка Обрадовића – пик на врху, па шта се деси, само цијепај“, каже уз осмјех.

Како је почело?

Прву Југославију направио је краљ Александар Карађорђевић, другу друг Тито, трећу рат, а четврту – један Патрик.

Играчи Југославије као особу која је најзаслужнија за постојање екипе „југовића“ истичу Патрика Седрела.

Рођен је 1982. године, мајка му је из Црне Горе, а отац из Шведске, гдје је и он рођен.

„Играо сам неку лигу и видио да у различитим екипама наступа доста момака са наших простора, па ми је пало на памет да их окупим да играју заједно“.

Земља кошарке

Прва златна медаља освојена је 1970. године у Љубљани, што сте могли да видите у филму „Бићемо прваци свијета“

Југославија се од 1963. до 1990. године сваки пут са Светског првенства вратила са медаљом.

У том периоду освојена су три злата, три сребра и две бронзе.

На олимпијским играма од 1968. до распада земље само 1972. у Минхену није освојена медаља

Олимпијско злато освојено је 1980. године у Москви
На европским првенствима од 1961. до 1991. освојено је 13 медаља (пет златних)

Након распада земље Хрватска је 1992. играла у финалу Олимпијских игара у Барселони против америчког „дрим тима“ предвођеног Мајклом Џорданом
СР Југославија је наставила са освајањем медаља, после санкција освојена су ЕП 1995, 1997 и 2001, као и Светска првенства 1998. и 2002. године
У част југословенског поријекла Патрик на дресу носи дјевојкачко презиме мајке.

„То ме вуче, малтене сам одрастао тамо, сваког љета сам долазио у Србију и Црну Гору“.

И он истиче важност дружења на којима се не прича енглески, потврђујући тезу о југословенској школи кошарке.

„Сви противници имају поштовање према нама. Играмо као тим, нико не дијели лопту као ми.

„Знам доста људи из осталих екипа, нико нам никад ништа лоше није рекао. Једино да смо можда мало темпераментни“.

Своји у туђини

Саговорници BBC кажу да у Дубаију живи „доста наших“.

Њихове процијене су неколико хиљада Хрвата и неколико десетина хиљада Срба, а има и људи из Македоније и Босне и Херцеговине.

Један од њих је и Србин Данило Савовић, некадашњи кошаркаш којег су повреде спријечиле да направи нешто бољу каријеру.

Данас је дио стручног штаба Југославије.

Како каже, важна је кошарка, али важни су и „твоји“.

„Удаљен си од куће неколико хиљада километара и онда се у једном тренутку налазиш са десет људи који причају исти језик… Осјећај је као да си код куће“.

А остали „наши“ дођу на трибине да гледају и навијају.

Према Даниловим ријечима, проблем са кондицијом постоји, али и добар разлог за то – сви раде по цијели дан.

„Ма кад бисмо имали два тренинга недељно, нико нам ништа не би могао, али нема се времена, евентуално се окупимо једном недељно“, каже Савовић.

„Онда дође викенд и утакмица када ће сви оставити све обавезе, какве год оне биле, и доћи да одиграју.

„Значи то доста – причаш мало о недељи која је прошла, ако је неко путовао, онда о томе како је било… Имамо и Југославија групу на Фејсубку, па се тамо зезамо и причамо о баскету кад нема лиге“.

Упола цијене и Ужичко

Да живот у иностранству понекад није лак потврђује и Кармелић, истичући да је све лакше кад имаш неког свог.

„У фирми имам тројицу Срба са којима сам се сконтао, да нема њих полудио бих до сада“.

Како каже, некад културолошке разлике знају да буду велике.

„Жена ми је трудна и знаш како тада код нас добијеш много тога од пријатеља и породице, дају ти мале ствари од претходних десет генерација и 13 година стара колица?

„Овде ми један колега рекао као ‘моја дјеца су то престала да носе, могу да ти пошаљем ексел табелу шта све има, продаћу ти упола цијене“.

„Код нас би рекли – ‘ево ти, макни ми ово из куће’, кад већ нико више не може да носи“.

Гдје су Балканци ту су и кафане

Саговорници ББЦ-ја истичу Задњи дирхам у којем кафанску музику свира бенд Ургентни центар.

„Нисам био, али видио сам снимке. Народњаци на све стране, буде Ужичко коло усред Дубаија“, наводи Кармелић.

Идоли

Разговор о кошарци са „нашим“ људима не може да протекне без помињања некадашњих и садашњих великана.

Лексиконско питање – омиљени кошаркаш?

„Сале Ђорђевић“, у секунди је одговорио 27-годишњи Милановић.

„Он је мој идол, гледао сам га од кад сам се родио. Свиђало ми се што није себичан – и асистенција и кош“.

„Друго, спортски је безобразан, прави побједник. Види се то и сада у репрезентацији, увијек иде на победу, не занима га да ли игра против Американаца или кога већ“.

Како каже у тиму Југославије нема велику минутажу, али успије да у просеку нагура десетак поена – „као Кецман“.

Кармелић бира Кукоча.

„Мој бивши тренер је његов добар пријатељ и једном је Кукоч долетио у Загреб и право из авиона дошао на наш тренинг.

„Стао је на пола терена, онако у фармеркама и кошуљи, и погодио 11 пута заредом“, каже 34-годишњак.

Извор: BBC News на српском

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: