Југословенски соко у Паризу

Пише: Саша Недељковић

Др. Михаило Градојевић налазио се  у Паризу у децембру 1918. као председник Југословенске кооперативе студената и избеглица. По дужности и силом прилика присуствовао је зборовима високошколске омладине, на којима су говорили бољшевички агитатори, желећи да поведу омладину стазама бољшевичких теорија. Као соколски предњак и начелник, васпитан у београдској Матици и  прашком соколу пратио је рад агитатора, којима су се придружили и франковачки агитатори. Хтео је да позове омладину на позитиван рад у соколском духу. Окупио је око себе неколико трезвених студената и предратних сокола, објаснио потребу оснивања соколског друштва, које би парирало утицајима који су све више узимали маха. Наишао је код њих на одушевљен пријем. Почетком јануара 1919. са Солунског фронта дошао је у Француску и сместио се у Лиону његов друг и предњак београдске Матице Веља Поповић. Позвао га је да дође у Париз, ради оснивања соколског друштва. Веља се одазвао и преселио у Париз.  Прикупили су групу од 75 присталица. Написан је апел за упис у ново друштво. Известили су Просветно одељење у Паризу о оснивању друштва.  Крајем јануара 1919. одржана је оснивачка скупштина, на којој је решено да се ново друштво назове Југословенски соко у Паризу. Скупштина је изабрала за председника др. Михаила Градојевића, за начелника  Вељу Поповића, за секретара Александра Крстића и Радослава Брадића, за благајника В. Мутавџића. Формиран је Предњачки збор, а за прочелника Музичког одсека примио се Драг. Живановић, тада студент Париског конзерваторијума. У првој половини фебруара одржана је прва јавна манифестација у великој сали Југословенске кооперативе. Збор је поздравио словеначког националног борца и сокола из Истре др. Отокара Рибара, словеначког делегата на конференцији мира. После тога је члан београдског Народног позоришта Витомир Богић рецитовао Ростанове стихове из „Сирана од Бержерака”.  Научник Јован Жујовић је после збора  коме је присуствовао, приложио први прилог. Премијер Никола Пашић заузимањем  др. Отокара Рибара приложио је суму од 36.000 динара.  Друштво се повезало са чешким соколом у Паризу и уредником часописа  „Ла насион чекословак” др. Едвардом Бенешом и његовим сарадницима. Приређено је неколико излета у околину Париза : у Версаљску шуму, Сен Клу и Малабри, где се вежбало у санаторијуму пред болесним студентима из Југославије. Југословенско соколи позвани су на слет „Победе” у Нансију од стране Уније француских гимнастичара. Слет се одржавао почетком јуна 1919. са посетом Штрасбургу, Колмару и Мецу. Музички прочелник Живановић организовао је оркестар од 25 сокола. Свих 75 вежбача добило је комплетна свечана соколска одела. На слету у Нансију друштво је доживело овације од француског народа, иако је име „Сокол југослав” изазвало забуну. Француска штампа је објаснила својим читаоцима назив   настао стварањем Југославије.

Генерал Першинг подигао је у Венсену код Париза  стадион у бетону за 30.000 гледалаца. Од 22 јуна до 6 јула 1919. одржане су Међусавезничке утакмице. Војска Југославије растурена по то доба по целој територији Југославије, није могла да  у кратком времену изврши избор спортиста и атлета. Зато је Југословенском Соколу у Паризу решењем владе поверено да на Међусавезничким утакмицама репрезентује војску и да учествује у утакмицама. (1) Соколи су учествовали као гимнастичари, а такмичили су се у трчању, бацању диска и у скоку мотком. Прашки месар по имену Коприва борио се под српском заставом против своје земље, и у тој борби је победио.  Др. Михаило  Градојевић му је изразио чуђење, како је могао своју земљу да лиши једне сигурне победе, нашто је одговорио : „Па то не мења ствар. Ваша победа је наша победа, а наша победа је ваша победа. Ја сам уосталом био добровољац у српској војсци коју волим !”. Југословенски соколи су га подигли у вис, и на рукама тријумфално изнели из стадиона. Победничка диплома за Коприву била је после утакмице послана у Београд министарству војске, а после су је преко чехословачког посланика Калине послали у Праг са специјалним захвалним писмом.(2)

На стадиону соколи су извели групне просте вежбе са пратњом америчке музике, извели неколико такмичарских игара са трчањем. Средњи успех постигли су у скоку помоћу мотке, трчању и бацању кугле. Никола Пашић дуго је стезао руку  Михаилу Градојевићу у хотелу „Бел Ви” у Паризу, захваљујући му на достојанственом заступању Југославије на  Међусавезничким утакмицама. Истакао је : „Југословенски Соко својим смишљеним радом у Паризу у многоме олакшава и помаже рад наше делегације на Конференцији за мир, зато свима члановима испоручите моје поздраве и захвалност”. Југословенски Соко у Паризу био је активан до краја 1920, када је престао са радом услед одласка студената из Париза после завршених студија и повратка у отаџбину. Др. Михаило Градојевић је у свом чланку „Оснивање југословенског Сокола у Паризу пре 20 година” у часопису  „Око Соколово“ истакао да ниједан од вођа, ни од чланова није добио никакво одликовање, нити га је тражио. Сви они су били задовољни, што су били од користи свом народу у Француској.  (3)

Аутор је члан  Научног  друштва за  историју  здравствене  културе Србије

Напомене :

1. Др. Мхаило Градојевић, „Оснивање југословенског Сокола у Паризу пре 20 година”, „Око Соколово“, Београд, 1 децембра 1938, бр. 10, стр. 241, 242, 243;
2. Др. Михаило Градојевић, „Реминесценције о Чесима из времена европског рата”,  „Око Соколово“, Београд, 15 јун 1938, бр. 6, стр.134;
3. Др. Михаило Градојевић, „Оснивање југословенског Сокола у Паризу пре 20 година”, „Око Соколово“, Београд, 1 децембра 1938, бр. 10, стр. 244;

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: