Југословенство – утопија која траје

Пише: Батрић Бабовић

Многи интелектуални кругови склони су рећи да југословенство још увијек траје. Не износећи опречне ставове о овој тези осим површне констатације, апсолутна већина формалних гласноговорника чува бенефите и привилегије из југословенског периода. Југословенство је увијек било и остало само једно- свилен гајтан за државне и националне интересе српског народа. Баш из редова тог г више пута дављеног народа јавља се премиса да је Југославија била идеална државна творевина за најмногољуднији народ давне шесторепубликанске заједнице. Свако има право да на позитиван или негативан начин посматра постојање одређених државних форми и да даје своје судове о одређеним историјским контекстима и чињеницама. На крају свих анализа морали би да буду у једном побједничком реду чињенични подаци, а не слободне и неадекватне површне једноумне процјене.

Темељ југословенства започео је краљевином. Од 1921 до 1931 године на пар пописа вршене су религијске, а не етничке пописне референце. Вријеме је показало да је југословенску нацију било немогуће направити. Хрвати и Словенци су имали своје визије и циљеве, а српски интелектуални и политички корпус лутао је попут Буридановог магарца између реалполитичких тежњи и наметања политика великих сила. Вишемилионске српске жртве у Првом Свјетском Рату као да су заборављене и остављене на милост и немилост будућим историографијама.

Очевидно да су неуписане у памћење свог народа ушле у утопију псеудојугословенског заједништва. На једном посту је писало да би минут ћутања за све српске жртве Великог Рата изискивао двије године и сто тридесет осам дана. Краљ Александар је убијен 1934 године, а раније убиство Краљевине на чијем је челу био започето је претварањима области у бановине, са каснијим спајањем више бановина у јединствену Бановину Хрватску. Потом је дошла 1941 година, са формирањем НДХ, окупационих територија и разбијањем велике југословенске заједнице. Настали су планови о „три трећине“, Јасеновац, Јадовно, Паг и сва друга знана и незнана стратишта. Пописи из ранијих деценија омогућили су да не постоје прецизни бројеви о жртвама терора. Подијељени српски национ у више корпуса и идеологија настављао је да ради давно започети посао. Партизани и четници су постајали међусобни смртни непријатељи и политичко средство за остваривања савезничких и непријатељских циљева. У православном корпусу умирале су идеје и визије Слободана Јовановића, док су у кроатофилијској свијести узрастали идеолошки обриси Анте Старчевића и Милета Будака. Тај подухват се наставио на крају Другог Свјетског Рата и велике „партизанске побједе“.

Црна Гора и Србија у Хрватској и Словенији су добили најбројнија стратишта и гробнице, у којима никад нису пописана имена пострадалих, а Зидани Мост и Голи Оток били су наставак акционих планова осовине НДХ-КПЈ. Западне силе и оператива високих безбедносних кругова отворили су „ пацовске канале“ за несметан одлазак оних који су пуно знали. На једном истинољубивом натпису пише да су Срби свијету дали Теслу, Пупина, Миланковића и Милеву Марић, док су Американци и Њемци свијету подарили комунизам, Осми Март и Први Мај. Срби и тада и данас славе комунизам и Први Мај, док један наш савезник и „ непријатељ“ славе наша славна имена свјетске науке.

Памет код српског народа обично је интерпункцијска загонетка за поглед са Запада. Из српског националног бића родила су се бројна друга са језиком као знаком распознавања, али под другим именом и покушајем несрпског значења, док је једном дијелу националног простора и етоса отета Црква и преименована за вријеме владавине титоизма у националну цркву.

„ Немогуће мисије“ ревизионизама у СФРЈ, постајали су пробни балон за будуће операције и идеолошка извођења од наднационалних значаја. Усташтво у Хрватској доживјело је тиху асимилацију у Титову утопију о чему говоре ранији Павелићев одлазак из новонастале државе и каснији Драгановићев долазак у Југославију по мјери“ два система“, кроз дух потписаног документа између комуниста и усташа давне 1935.године. Док Хрватска данас слави хероје Домовинског Рата, брани дубровачку књижевност од „српске хегемоније“, спроводи планове и програме ЕУ и губи становништво одливањем памети и високог образовања ка Европи , њена величина данас подсјећа на Београд и по у односу на број становника и демографске стопе раста. На СФРЈ данашњи хрватски поглед даје серијал о службама југословенске безбједности који је ХРТ јако добро стилизовао и припремио за јавно мнење. Хрвоје Класић је у вријеме данашње дупле српске историографије, медијски обзнанио серијал“ НДХ „у 12 епизода, који би подијељеним српским бројачима жртава на територији НДХ могао бити од велике користи.

Горки плодови титоизма трају од Вардара па до Триглава. Краљевина СХС као утопија послужила је као темељ свеправославној брозомори да реализује дрезденске замисли. Голи Оток и Зидани Мост постали су јавни поменици страдања послије ратова деведесетих година. Данас када се учи нека нова историја, настају нови национи и језици и поредак свијета мијења из трена у трен, просјечан припадник српског националног корпуса плаче за великом Југославијом и слави Јосипа Броза Тита.

Од његовог наслеђа СФРЈ остале су мрачне тајне подземља, нереформисане безбедносне службе и корпоративни криминал. Етнички и вјерски шавови одавно не иду у прилог реалног југословенства.

Једино мозгови Срба сањају Југославију и говоре како је под КПЈ било јако добро. Озбиљна психијатрија мора да крене у ову утопијску антиофанзиву, не због нас који улазимо у зреле животне године, него због оних који су нам повјерени на старање. Док наши наследници уче нове језике и наставне програме, латентно се придодаје титоизам као идеал живота и вредносног система.

Дубоко смо у блату глобализма и националног саморастакања да би нам прича о Југославији била огледало бољег живота и изгледније судбине. Полако али сигурно , остварује се мисао Фјодора Достојевског да ће паметни морати да крију мишљење како се имбецили не би вријеђали.

А јесмо ли сви помало натпис генијалног Руса већ се показало.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: