Јунак косовског завета
Пише: Мишо Вујовић
Одступио је Архистратиг Цетињски и Морачки. На бољу и узвишенију позицију. Тако му је Господ наменио. Отишао је из овог метежа у часу када се све усталасало у Црној Гори, када би његова реч отрезнила опијене амбиције и разгоропађене сујете или би их просветлила да савладају искушење – моћи.
“Искушење је судбина човјека на земљи. То је судбина људска, сваког правог народа да пролази кроз искушења. Стара изрека једног од древних отаца цркве је била „Узми им искушења и нико се неће спасити“, рекао ми је док су гореле српске куће у околини Пећке патријаршије.
Нажалост, за разлику од њега, без иметка у оставинској расправи, мало ко од световних главара, са позамашним иметком, размишља о судњој ури.
Али свевишњи најбоље зна. Зашто? Како? Којим путем? И коме ће шта наменити.
А знао је и Он. Пастир боголики, који никог није остављао равнодушним. Био је спреман за пут, као сваки Христов војник, испуњен радошћу и пуноћом свог грандиозног дела. А урадио је много. Кантаром овоземним немерљиво!
Испраћају сузе и молитве милиона верујућих. Непрегледне колоне грађана хрле ка Цетињу. Ето путоказа и онима који се рвају сами са собом.
Стигао је у тренутку комешања народа у духовно огољену Црну Гору. У тешком времену по Митрополију Црногорско – приморску, на коју су те 1991. године црногорски либерали и локални криминалци, јуришали са каменицама. Камење поквашено полувековном мржњом одбијало су се од њега, као таласи од морску хрид. Али га је болела располућеност народа и слепило људи да кидишу на крст због ког су им ђедови вековима крв проливали.
На све начине комунистичке власти су годинама покушавале да спрече његов долазак на престо цетињских митрополита. Антицрквени режим је још седамдесетих година прошлог века, спремао свог кандидата, али се његовим избору жилаво одупирао, стари митрополит Данило Дајковић, исто колико и идеји да се по моделу цркве у Македонији, формира самостална Црногорска православна црква.
“ Човек снује а Бог одлучује”, знао је да каже владика, кога ће историја памтити по интегритету личности, храбрости, бриљантном уму и умећу да врати моћ и углед православној цркви у Црној Гори. И више од тога. Да народу разбије страх од однарођене власти.
Отишао је Амфилохије неимар, митрополит трибун, духовни пастир, оштри саговорник моћних, заштитник слабих, противник осиљених, лекар болесних, исповедник утамниченим…
Преселио се међу тајновице, световице, слободарце, предани молитвеник и архипастир Амфилохије.
Рођен је на Божић 1938.године у Барама Радовића у Доњој Морачи.
“Божји миљеник – Јустиново духовни чедо”, говорили су стари Хиландарци, видећи у њему истинског пастира народа отуђеног самог од себе.
Био је живо и бистро дете у многочланој породици Ћира и Милеве Радовић.
И име му дадоше Христово! Исковано из имена спаситеља света.
Ристо, бистрооки и оштроумни момчић стасао је у Златоустог громовника, чије ће беседе ко Његошеви стихови, одзвањати брдовитим небом изнад Горе Црне.
Све се видело погледу. А поглед записује и најмању искру.
Тај поглед је ширио топлину код добронамерних али је слао и поруку злурадима. Као што је код већине његова појава будила позитивне емоције, тако је код противника или неистомишљеника распламсавала бес,помешан са необузданом мржњом. Народ га је волео! Говорио је као свети Илија громко и јасно. Није био миљеник моћника али су га поштовали и са уважавањем му се обраћали. Масе га данас жале и оплакују, али има и оних који су одахнули. Неки у фраку други у мантији.
Грешио али се није огрешивао, нарочито не о народ, чијим је језиком проповедао. Не о отаџбину, Бога коме је верно служио.
Знао је од речи да начини брдо, од ког би касније настала планина. Иза њега се није само пријатељ могао заклонити, већ су масе налазиле заветрину и уточиште.
Био је магнет, на који су се лепили и недобронамерни и амбициозни људи. Спремни да истргују и да се, у његови име самопрепоруче. Али то није умањивало снагу његове личности.
“ Није битно шта каже свет о нама, већ шта Бог каже о нама. Како нас Бог види.”, говорио је често.
Сећам се када му се италијански генерал Кабиђозу заклињао да ће по цену живота бранити Пећку патријаршију и Дечане, респекта са којим му се обраћао Серђо ди Мело, први шеф Унмика на КиМ, сусрета са извесним Индијцем гувернером Пећи:
“Дошао сам да обиђем манастир на пола сата, остао скоро три. Сада су ми ствари много јасније. И још нешто да су шпански конквистадори дошли са Вашим постулатима на светом писму а не са крстом на мачу, можда би и Индија била хришћанска земља”, рекао је Индијац показујући огромно поштовање према митрополиту Амфилохију.
По скромности, разборитости и ерудицији подсећао је на светог владику Николаја Жичкког и Охридског. То што је Он из главе говорио без лекторисање се могло одштампати. Болела га је патња разапињаног народа. Мазохизам и деструкција и прихватање лажи, дела елите о српском народу.
Знао је сатима да стоји испред манастира или пред Патријаршијим у Београду и слуша сиротињску муку.
Владавину световних велможа је карактерисао Његошевим стиховима ;
” Закон им је што им срце жуди, што не жуди у Куран не пише”.
Стизао је свуда, и када је горела Пећка петријаршија и Република Српска Крајина и Босна и Косово и Метохија. Достојни егзарх Пећкога патријаршијског трона у најтежим тренуцима у време свеопштег терора и масовних злочина над Србима, након повлачења војске и полиције, стиже у Метохију. Преговара, брани, спашава, опојава, сахрањује, да заштити и туђе светиње као што је прсима пред разјареном масом, стао испред Бајракли џамије у Београду…
Горео је Хиландар, на згаришту је остао сребрени рукохват игуманског жезла. Митрополит је, држећи то парче метала, испричао је анегдоту о сопственом гневу према тадашњем проигуману Мојсеју због свечаног дочека амбасадора СФРЈ у Грчкој, Светозара Вукмановића Темпа, приликом посете Хиландару. Био је млад јеромонах на докторским студијама у Атини.
“‘Како сте могли да звоните том безбожнику? Зар звонима да дочекате човека који се није потрудио да спаси рођеног брата, угледног свештеника – професора Богословије на Цетињу, Луку Вукмановића? Одали сте му почаст као крунисаној глави!’ Био сам бесан”, испричао је тада митрополит Амфилохије.
“Отац Мојсеј ме је ћутећи посматрао својим благим очима. ‘Оче Амфилохије, ми нисмо звонили да му одамо почаст већ да у његовој умртвљеној души пробудимо успавано зрно љубави према коренима’, рекао је смерни Христов војник, преподобни отац Мојсеј,” присећао се, тог марта 2004. године, архипастир црногорски који је успео да пробуди успавани дух исконске Црне Горе, обамрле од полувековног комунистичког терора.
Праштај и помјани владико свети, припреми пут својим небеским молитвама и за наше грешне и ломљиве душе!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Оде Ђед
Оде Ђед
Раб Божији
У вјечност
Још одјекује
Грмљавина
Гласа Му
Оде Ђед
Иргат
Светац
Са засуканим рукавима
Са крстом
Умјесто лопате
Оде Ђед
Да копа
Темеље
За Цркву
На Небу
За нас
Момчило
Lijepo, Momcilo.
Hvala
MISO,DIVAN TEKST.
PRAVI MELEM ZA DANASNJI DAN.
HVALA.
Великом Ђеду се мора у најскорије вријеме подићи споменик и у Београду и у Подгорици.Овакав се човјек рађа једном у хиљаду година ма није он човјек он је светац бесмртни.
Одлична идеја. Добро би било покренути акцију чим прође четрдесетодневни помен.
STIGAO JE U VRIJEME KOMESANJA NARODA
U DUHOVNO OGOLJELU CRNU GORU
I – OTISAO U ISTO TAKVO VRIJEME:
NE ZNAMO JESMO LI POBIJEDILI
ILI IZGUBILI I KO JE U OSVAJANJU EVENTUALNE
SLOBODE NEVIDLJIV UCESTVOVAO ?
DALI JE OTISAO ONAJ KOJI JE TREBALO DA ODE
I KO JE TAJ KOJI JE DOSAO?
DJEDO, JESI LI SE ZBOG TOGA NALJUTIO
I OSTAVIO NAS ISKUSENJIMA?
HVALA TI I POZDRAVICEMO TE
KAPELOM NA LOVCENU.
Нажалост, за разлику од њега, без иметка у оставинској расправи, мало ко од световних главара, са позамашним иметком, размишља о судњој ури.
Има их има с покретном непокретном имовином и живим биолошким наследницма,није тајна и неда се сакрити!
“Отац Мојсеј ме је ћутећи посматрао својим благим очима. ‘Оче Амфилохије, ми нисмо звонили да му одамо почаст већ да у његовој умртвљеној души пробудимо успавано зрно љубави према коренима’, рекао је смерни Христов војник, преподобни отац Мојсеј,” присећао се, тог марта 2004.
Има ту неке симболике ,и данас многи долазе на сахрану не ради Амфилохија,него себе да уздигну,они мисле тако и тако раде,поред његовга одра окупит ће се један пзaмашни дио који су дошли да се увјереда је li мртав,само све излази на видјело па и то,надајмо се да ће админисратор постати и Митроплит небих се изненадио ни другачијем нечијем хтењу да тако ne буде.Митроплит је оствио и писмо а оно ће се проöитаи из којега ћемо дознати његову жељу да у се удовољи ко да га наследи на трону,хоће ли се то испшотвати оствимо времену пред нама ,познато је из историје Ватикана једна истинита прича Пут за Каносу,све ми се чини да се налазим у тим временима само данас као некада када су дивљи Германи преузели командовање Западног хришћанства!
Hm…Put u Kanosu?
Interesantna asocijacija.
Moze li malo vise o tome?
Шетња до Каноса је молећива и покајничка шетња римско-немачког краља Хенрија четвртога од децембра 1076. до јануара 1077. до папе Гргура седми до замка Каноса, где је боравио као гост Маркгровине Матхилде вон Тусзиен. То је постало неопходно након што је Хенри шетврти био екскомунициран током спора око инвеституре. Требао је три дана клечати молећи за пријем
Шетња до Каносе била је врхунац спора око инвеституре. У 11. и 12. вијеку цар и папа су се борили око односа световне и духовне моћи и улоге царске цркве. На први поглед радило се о праву инвеституре, постављању епископа и игумана у њихове црквене канцеларије. Носиоци ових функција такође су вршили највише функције у државном апарату царства.
Папа Гргур седми дошао је на функцију 1073. године народним акламацијом, то јест, занемарујући папински изборни декрет из 1059. године, који је предвиђао избор кардинала. Двије године касније, контроверза око инвеституре дошла је до врхунца, опозиција Гргуру седми је чак извршила напад на Папу на Божић 1075, који није успео. Мало пре, 8. децембра 1075. године, Грегор је послао оштро упозорење Хеинрикху у вези са „афером Милан“. У политичкој ситуацији која је за њега била веома повољна, овај је 24. јануара 1076. године на Царском синоду у Вормсу одговорио оставком на послушност немачких епископа. У исто време затражио је од папе, коме се намерно обратио својим крсним именом Хилдебранд, да абдицира.
На римском синоду Великог поста ово писмо немачког краља је прочитано на огорчење присутних, а Григорије седми је одговорио Хенриковом екскомуникацијом. То је за краља значило духовну и политичку неспособност. Са духовне тачке гледишта, Хајнриху су ускраћене све црквене тајне као што су венчање, исповест или причешћивање. Високо свештенство, епископи и игумани у Хајнриховом окружењу то нису препознали, међутим, јер су у великој мери одбацили Папу као врховног епископа. У исто време, Гргур седми је распустио све заклетве лојалности које су везивале Хенријеве поданике за краља, тако да је Хенри свргнут за краља. Као резултат забране, Хајнрих није одмах лишен моћи, већ постепено и као резултат унутрашњих немира.
Као резултат партикуларизма у немачком делу царства, секуларно племство изградило је позиције моћи против Хенрија четвртог које су далеко превазилазиле његова феудална права. Свако слабљење Хенрија четвртог било које врсте, са њихове тачке гледишта, представљало би даље слабљење централне силе и гурало њене партикуларистичке интересе напред. У том смислу, контроверза око инвеституре такође је прекретница у вековном сукобу између централне моћи и „центрифугалних сила“, односно племства које је упорно радило на томе да се трајно учврсти у кнежевинама које им је краљ доделио као феуде па да се отресе суверености краља.
Временом је племство проширило подручја с којима је заправо било само привремено отежано као финансијска основа за своје канцеларије инсталирајући сопствену администрацију и бирократију са министрима како би формирало династичке територије (види такође територијализацију са Норбертом Елиасом) и повукло их Званичне области и канцеларије повезане са њима са стварним господом краљем. За краља је ово значило губитак моћи над бесплатном расподелом највиших државних функција, као и губитак финансијских средстава и сигурних војних следбеника са ових простора.
Спор о инвестицији између краља и папе око такозваног царског црквеног система који је владао у Немачкој пружио им је прилику да једним потезом веома напредују у својим интересима. Царски црквени систем подразумевао је редовно именовање образованих и целибата, тј. Не династички оријентисаних племића у високим државним и црквеним канцеларијама, као и у зајмовима од жезла из којих су се финансирали.
Па ипак, на царској скупштини Требур у октобру 1076. године, принчеви су одобрили краљу Хајнриху тада уобичајени период од годину дана и један дан да се отргне од папине чаролије. До 2. фебруара 1077. године (према другом извору већ 6. јануара) Хајнрих је требало да се ослободи забране и подвргне пресуди папе у Аугсбургу.
Да би повратио своју пуну способност за деловање, тада 26-годишњи Хајнрих отишао је да се састане са папом у Италији. Јужне војводе су блокирале једноставне алпске прелазе које су контролисале, па је Хајнрих морао да предузме дугачак и опасан заобилазни пут преко Бургундије и Монт Цениса. Напорни алпски прелаз описао је историчар Ламперт фон Херсфелд, папин присташа, у својим аналима (за 1077. годину) на следећи начин:
„Понекад су пузали напред на рукама и ногама, понекад су се подупирали на раменима својих вођа; понекад су и кад им је нога склизнула на глатком поду, пали и клизили далеко; на крају су стигли у равницу са великом опасношћу по живот. Краљица и остале жене из њене свите ставиле су је на крављу кожу, и […] повукле на њу “.
Рушевине замка Цаносса, Емилија-Ромања
Хајнрих и Грегор су се коначно срели у замку Матхилде вон Каноса Каноса. Ламперт фон Херсфелд описао је краљев покајнички чин на следећи начин:
„[Овде] је стајао након што је свукао краљевску одећу без икаквих значки краљевског достојанства, не показујући ни најмањи сјај, бос и трезан, од јутра до вечери […]. Тако се понашао другог и тако трећег дана. Коначно, четвртог дана је примљен код њега [Грегор], а након многих говора и контраговора коначно је […] ослобођен забране “.
Непрестано истрајавање испред дворца у покајничкој кошуљи неколико дана (25. – 28. јануара 1077.) како би наговорио папу да укине црквену забрану, било је, из средњовековне перспективе, само формални чин покоре, који је био уобичајен и строго формализован. Веома драстичну и сликовиту представу у једином детаљном извору Ламперта фон Херсфелда, недавна истраживања оцењују као тенденциозну и пропагандну, јер је Ламперт био део папе и опозиције племства. Други важан извор на путовању у Каносу потиче од самог папе Гргура седмог , који је своју верзију догађаја проширио у писму свим надбискупима, епископима и другим духовним званичницима царства. Према Ламперту, читав чин је унапред договорен и одређен је његов ток, уобичајена пракса политичке комуникације у средњем веку са дедитио.
Укидањем забране, Хенри четвртије повратио велики део своје слободе деловања и на крају постигао свој циљ.
Hvala, precizno ispricana prica.
Samo mi – ako ne trazim suvise –
povezite Vase vidjenje
sa nasom situacijom.
Ja sam to povezala sa jucerasnjim
Mandatarovim „diktatom“ .
Ekspertska vlada i tacka.
Nasi to progutase – bas kraljevski.
Hvala i pozdrav.
Hocemo li na kraju postici cilj?
Đedo volimo te i nedostajaćeš nam. Neka ti je vječna slava Amin!
Teško je ovo čitati…suze se ne daju vezati, pa mute vid… Ali razum i srce, i sva duša naša znaju i osjećaju koga smo izgubili, bistro vide našeg Ђеда, našu radost i utjehu, našeg ledolomca moćnijeg od svake vojne flote! Hvala ti beskrajno Ђедо moj! Poletio si u vjecnost, u neprolaznost, u zagrljaj Onog za koga si živio!