Junaštvo dokazujete mrškajući monahinju koja ne pominje sebe u molitvama, no vas!

Piše: Mihailo Medenica

Znate li vi uopšte šta hoćete, šta branite, šta ne date, šta imate… vrli čuvari plamena crnogorstva s vrha šibice?

Ako je vaš Cetinjski manastir zašto ga opsedate, što jurišate na njega, što kačite one prnje o ogradu ko o štrik?!

Od koga ga branite? Od onih koji vekuju u njemu?!

Od onih koji ga čuvaju i za vas, od vas, zbog vas, da se imate gde i poznati i pozvati kad to suludo „komitanje“ mine!

A, moraće da mine, ne možete postojati ni u čemu, ne možete vekove koji znaju ko ste nadigrati potplaćenim trenucima da lažu za vas…

Ako je cetinjska svetinja vaša, ako su svi manastiri i crkve vaši, što kidišete kao na plen?!

Da ih „osvojite“ da li bi pokajno stali pod ikone ili bi ognjem „pričestili“ pobedu?!

Ko to stoji na bedemima tvrdim pa vam ne da pred ćivot?!

Crna Gora, Sveti Petar Cetinjski, vladika Rade, vaši prađedovi, riza i mantija, kadnila, ikone…

Junaštvo dokazujete mrškajući monahinju koja ne pominje sebe u molitvama, no vas!

Njene vas ruke ne ustavljaju no pozivaju, vi besno bijete o večni kamen a ona kamen pridržava da se na vas ne obruši…

Ako je vaš manastir što ćete sa kivotom- niko vaš pod njim?!

Što ćete sa ikonama- niko vaš na njima?!

Što ćete sa oltarom- niko vaš pred njim?!

Što ćete sa voštanicama- svi vaši u toj svetlosti..?

Šta su to Srbi u potaji doneli u manastir da ga opogane, šta je u riznici da tamo ne pripada, šta je u Liturgiji da ne razumete jezik tuđina, vi mučeni tuđini đedovima?!

Šta biste u manastiru poznali tim vidom jučerašnjim, jezikom jutrošnjim, nacijom prevrelom, verom od rose…

Kojom biste silom poterali tu monahinju ruku raširenih u raspeće, u zagrljaj, u molitvu za vas..?

Gospod je sa njom, a ko je uz vas dok na manastir pozivate pokličima, psovkama, drekom…

Ne date vekove a juče iznikli iz trna; ne date identitet a još mu upustvo za upotrebu niste iščitali; ne date veru a na Božiju milost jurišate i kidišete; ne date Crnu Goru a konake i kelije bi da joj razgrnete…

Ne želite vi manastir što je vaš, no da ne progovori ko ste; da se ne sretnete sa sobom samima u njemu, da ne poznate svoje na ikonama, da uteknete od istine jer od laži ne možete, da ne poznate majku u monahinji i brata u monahu.

Ne branim ja crkve i manastire što su moji već što sam njihov, a čiji ste vi?!

Ja Crnu Goru i premilo srpstvo branim čuvajući ih od sebe slaba, no jak sam da ih sačuvam i od vas, za vas, jer znam kojih sam brda dete i koje vere koren, pa se ne igrajte…

Spreman sam izginuti (baš kao svako od nas) za svetinju, a jeste li vi spremni živeti bez i jedne?!

Na šta jurišate – nije vaše, vaše je ono čemu se vratite…

Ne možete iznići ujutru i vikati da su vekovi vaši, ne možete mržnjom na ljubav večnu, ne možete bezveri osvojiti manastire, ne možete slaviti pobedu kad porazite čoveka u sebi, ne možete pred Gospodom sa rizom ko trofejem, ne možete u postelju lažući da šta branite…

Ne možete zanoćiti kao ništa verujući da ćete ozoriti kao nešto…

Na manastire su jurišali da ubiju Boga, a ne da se Bogu dokažu, pa razmislite.

Boga da ubijete ne možete, možete se samo dokazati onome ko vas na manastir/manastire tera u đavolji trk, no zapamtite- za čovekom ostaju tragovi, a za vama će…