Јуриј Гагарин: Први човјек у космосу

Пише: Војислав Гледић

Поводом  обиљежавања епохалног догађаја,   када је легендарни  космонаут  Јуриј Гагарин   на данашњи дан (12. април)  прије 60 година  обавио први човјеков лет у васиону, корисно је овдје изнијети кратку биографију и историјски лет тога Руса. Гагарин је рођен  1934.  године у селу Клушино, надомак Гжатска у Смоленској области,  као треће од укупно четворо дјеце  у породици Алексеја и Ане Гагарин. Његово родно мјесто је касније добило по астронауту назив Гагарин. Тек што је почео да учи у основној школи  Њемци су окупирали и његово родно мјесто тако да је морао да прекине школовање.

До краја 1942. године било је окупирано велико подручје запада СССР-а, па су настали веома тешки дани за све грађане који су се нашли у том ратном подручју. Породица Гагарин је претрпјела велике недаће и муке током њемачке окупације: Мајка му је тешко повријеђена, отац постао трајан инвалид, а млађег брата Бориса у посљедњем моменту је мајка спасила,  јер га је био објесио један њемачки војник о дрво. Старији брат Валентин и сестра Зоја су били заробљени и депортовани   у Пољску гдје су остали до краја рата као робовска радна снага.

Тек након успjешно завршеног Другог свjетског рата, за врijеме кога је породица Гагарин била протjерана из свог дома, Јуриј је наставио школовање. Од најраније младости је показивао интересовање према летењу и звjезданом небу. Од 1949. до 1952.године учио је занатску школу за занимање ливца (топионичара)  у насељу Љуберци у близини Москве. У школи му је математику и природне науке предавао наставник који је у току рата био пилот у совјетском ратном ваздухопловству. Овај наставник је често својим ученицима причао о својим ратним доживљајима, али и о многим занимљивим и корисним појединостима везаним за ваздухопловство и ратну технику. То је на интелигентног  и веома знатижаљног Јурија веома стимулативно деловало тако да је почео и да чита разну литературу везано за то подручје.

Једно кратко вријеме након завршетка занатске школе у Љуберци Гагарин је радио у једној московској  фабрици, али је брзо одатле отишао на даље школовање. Уписао је техничку школу у Саратову гдје је постојао веома агилни аероклуб који је окупљао већу групу заљубљеника у ваздухопловство, летење и падобранство. Гагарин се одмах прикључио тој дружини и убрзо почео да лети на школском авиону Јак-18. Потом је извршио и велики број падобранских скокова  што му је омогућило да покаже  све своје летачке способности и да истовремено задовољи своју велику љубав према ваздухопловству.

Одлучио је да се потпуно посвети тој области па је, послије завршетка техничке  школе, уписао војну Ваздухопловну  академију у Оренбургу. Увијек је био међу најбољим питомцима на свим подручјима, како практичне тако и теоријске наставе. У том граду је упознао студенкињу медицине Валентину Горјачеву са којом се убрзо оженио   и са њом остао  у браку до краја живота.

Током школовања у Оренбургу Гагарин је летео на ловачком авиону типа Миг-15 што га је одушевљавало па је показивао све своје способности веома окретног и сналажљивог пилота. Каријеру је наставио у совјетском ратном ваздухопловству као пилот са распоредом у војној бази  Луостари смештеној у Мурманској области. Војни кадет је постао још 1955. године, а за кадета наредника је унапређен сљедеће (1956) године. Чин поручника ваздухполовства је добио седином  маја 1957. године, а у чин старијег  поручника  је унапређен  1959. године. Управо је тада почела ригорозна припрема да се окупи једна ужа група способних и окретних младих пилота како би се обучили за предстојећи лет у васиону. Наиме, након успјешног лансирања сателитâ из серије Спутњик, а потом и у оквируи мисије Луна, одлучано је да се отпопчне и са одашиљењем космичких бродова са људском посадом.

Пројекат Восток је почео да се реализује  почетком 1960. године па је требало не само окупити одговарајуће пилоте,  већ и извршити све неопходне припрема на свим подручијима. Најприје је извршена   строга  селекција међу пилотима на огромном просотору бившег СССР да би се коначно оформила   група од двадесет будућих космонаута. Међу њима се нашао и Јуриј Гагарин. Њега је красила веома велика физичка и психичка стабилност, имао је све потребне предиспозиције за предстојећи веома амбициозан, али тежак и ризичан подухват.

На тестовима је показао одличне резултате и урођене квалитета па је, заједно са својим колегом Германом Титовим, ушао у најужи избор. Поред других карактеристика, Гагарин је био ниског раста (његова висине је износила 1,57 метара) што је било веома значајно с обзирон на величину космичке кабине  намијењене за будуће космонауте.

Требало је затим проћи кроз велики број веома ригорозних припрема, обавити разноврсне тестове, како би се могло кренути у један веома тежак и ризичан  подухват. Гагарин је увијек био изузетно високо вреднован на свим подручјима, тако да је од самог почетка био главни кандидат за предстојећи први   човјеков лет  у  васиону. Од двадесет кандидата који су се непосердно припремали за лет, остали су само Гагарин и Титов. Одлука се донијела у највишем кругу Комунистичке партије и специјалне надлежне комисије, а на то је, како се касније испоставило, имало утицаја скромно сељачко Гагариново поријекло и његова веома весела и оптимистичка природа. Показало се да је одабир био заиста добар јер је Гагарин испунио  сва очекивања и обавио историјски лет који га је учинио бесмртним херојем.

Историјски датум првог човјековог путовања  у васиону је пао на 12. април 1961. године када је са космичког полигона Бајконур у Казахстану лансирана моћна усавршена ракета  са кабином у којој се налазио први човјек  који је кренуо у нова подручја освајања и упознавања свијета.  У раним јутарњим часовима, по локалном времену, пред окупљеним стручњацима, инжењерима, љекарима, специјалистима  разних профила и одговарајућим војним руководиоцима,  лансирана је моћна ракета Восток 1 на чијем врху се налазила мала кабина са првим космонаутом у историји  човјечанства.

Управљање космичком каспулом је било аутоматско јер  се тада још увијек нису знали сви параметри који се односе на космичка путовање, на човјеково реаговање у екстремно суровим свемирским условима. Сматрало се да је ипак најбоље да се облетање  око Земље обави под околностима аутомаског управљање, иако је постојала могућност и непосредног механичког руковања летилицом. Та алтернатива је остала као могућност у случају крајње нужде због чега је постојала депонована шифра која се могла активирати само ако се за то укаже пријека  потреба.

Космички лет је трајао сат и 48 минута за које вријеме је кабина облетјела око Земље пуни круг. Када се Гагарин са својом каспулом нашао изнад западног дијела Африке, односно изнад Анголе, укључио се реактивни мотор, који је имао функцију кочионог система,  који је радио свега 42 секунде како би се каспула поставила у погодан положај за улазак у Земљину атмосферу. Било је то на удаљености од око осам хиљада километара прије него што је први космонаут требао да се нађе изнад  мјеста спуштања. Приликом даљег  тока мисије дошло је до извјесних компликације, превасходно у одвајању каспуле од осталог дијела летилице, али се све коначно добро завршило. Капсула је ушла у ниже слојеве амосфере и са висине од седам километара Гагарин је катапултиран па се спустио на земљу  помоћу падобрана који се отворио на висини од око 4.000 метара.

Спустио се у близини села Смеловска, у Терновском  региону Саратовске   области, гдје  је убрзо на путу срео  старицу Ану Тахтарову и њену шестогодишњу унуку Риту које су скупљале кромпир на оближњем пољопривредном добру.  Старица и њена унука су са запрепашћењем посматрале чудноватог  дошљака који је био у специјалном, необичном наранџаством  одијелу и са бијелом  кацигом на глави. Старица се прекрстила а њена мала унука је зачуђено стајала    и нестремице гледала у чудноватог младог човјека. Гагарин је нешто ближе пришао и смирено се представио, а затим  замолио старицу да му пружи нека обавјештења.

Током историјсклог лета Гагарин је ванредно унапређан у чин мајора прескочивши уобичајене чинове капетана. Одмах послије успјешно окончаног лета је успоставио телефонску везу са тадашњим генералним секретаром Комунистичке партије СССР Никитом Хрушчовом (1894-1971) и размијенио мишљење о многим стварима. Наравно, Хрушчов је честитао славном космонауту на историјском подвигу, у име Комунистичке партије и владе, и указао на значај подухвата што га је астронаут обавио.

Био је то велики успјех за тадашњи Совјетски Савез који је и на тај начин желио да покаже предности свог политичког, друштвеног  и државног система у осносу на „капиталистичке земље“. Треба имати у виду да је тада СССР био предводник тзв. источног  „комунистичког лагера“ који је био у ривалском односу са земљама Запада. Стога је Гагаринов историјски лет, који имао превасходно научни значај као почетак једне нове космичке епохе, постао и предмет идеолошки и  политички мотивисаних надметања између тадашњих  двију свјетских суперсила.

Гагарин је постао славна и изузетно популарна личност. На војном плану је убрзо унапређен у више чинове потпуковника и пуковника, а постао је и стални члан Врховној совјета. Радио је као стручњак на плану усавршавања дизајна појединих ракета, али се никакао није желио одвојити од летења, страсти која га је пратила још од дјетињства. Настојао је да се врати летачком позиву, и то да буде члан најистуренијих јединица пробних пилота. У међувремену је наставио  и школовање, добио диплому ваздухопловног инжењера, а затим постао и замјеник директора Центра за обуку космонаута у Звејзданом Граду. И поред свега тога, покушао је да се потпуно преквалификује у пилота ловца на тада  најмодернијем суперсоничном борбеном авиону Миг-17.

Захваљујући слави коју је стекао, као први човјек у космосу, Гагарин је позван да борави у многим државама. Тако је направио једну велику свјетску турнеју,  при чему је посјетио неколико десетина земаља међу којима треба издовијити Италију, Велику Бртитанију, Њемачку, Јапан и многе друге државе. Говорио је не само о свом лету, што је представљало окосницу његових интервјуа и разговора, већ и о значају и улози астронаутике у новој космичкој епохи. Гагарин је показивао визионарски смисао за указивање на даљи развој ове изузетно атрактивне и модерне научне и техничке области. Имао је јасну визију даљег развоја ракетне технике и остварања нових начина и путева освајања других небеских тијела, посебно Мјесеца као нашег најближег космичког сусједа.

Јуриј Гагарин је, нажалост, неочекивано погинуо, и то  приликом једног готово рутинског тренажног лета. Наиме, када се припремао и обучавао за пилота на новом супермлазном авиону, у двосједу, десила се несрећа у којој је страдао и овај легендарни космонаут. Гагарин се налазио у двосједу заједно са својим инструктором пуковником Владимиром Серјогином, када се десила несрећа у којој се завршио и животни пут ових двојице пилота.

Под још увијек  неразјашњеним околностима тог јутра 27. марта 1968. године обрушио се авион Миг-15 УТИ  близу Киржача, у шуми удаљеној око три километра од насеља Новоселово (на мјесту које се налази на око 64 км од полазног аеродрома Чкаловскаја). После тог лета је требало, истог дана, Гагарин да обави први самостални лет  на толико жељеном авиону Миг-17. Посмртни  остаци Гагарина и Серјогина су кремирани и сахрањени у зидинама Кремља на Црвеном тргу у Москви.

И поред огромних напора и вишегодиошње помне и свестране истраге, још увијек је Гагаринова погибија остала неразјашањена. Постоје разне верзије о узроку тешке трегедије која се догодила у јутарњим часовима тог   хладног јутра крајем марта 1968. када је на загонетан начин страдао авион Миг-15 и однио у смрт двојицу искусних пилота.

О томе је сачињен званични државни  извјештај који има преко 30.000 страна и који се налази похрањен у 29 подебелих томова. Није, међутим, још увијек јасно да ли је трагедију изазвала грешка самог пилота, судар са неким (вјештачким или природним)  тијелом, упад у неку јаку ваздушну струју, губитак свијести пилота, нека диверзија, немогућност катапултирања због успорености настале усљед дјеловања неких љекова  и сл. Најзад,  претпоставка  о тој трагедији којa је 2005. постављена  на основу раније сакупљеног материјала, тврди да је претходни пилот или посада авиона случајно оставила недовољно затворену кабину, што је довело до губитка кисеоника, усљед чега  Гагарин и Серјогин нису били способни да управљају авионом.

Све наведене претпоставке  су  могућни узроци који су изазвали страдање авиона. Могуће је да се узрок налази   не само у једном него и у комбинацији двају или више фактора. У сваком случају, славни космонаут је, заједно са колегом  Серјогином,  трагично настрадао у једном рутинском, школском лету приликом обављања наставе  у   усавршавању  пилотских вјештина.

Прочитајте ЈОШ:

„Блажени сте када вас срамоте и прогоне“: Игуман Сава Јањић о оптужбама из Приштине

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: