„Јуриш на историјску истину“ или како велики злочинци хоће да су невини

Пише: Драгољуб Петровић

Последњих стотинак година светске историје нашло се на новом — решету: велики зликовци који су то време обележили злочинима какве историја цивилизације није запамтила хоће да се упишу у невинашца и да за све што су сами чинили као заслужнике означе оне који су досад словили као њихове жртве. И о томе се распричали и политичари и историчари, и актери и посматрачи, и зналци и незналице, при чему су мере за такво понашање успоставили Пољаци тиме што на обележавање стогодишњице Великог рата (1. септ. 2019) нису позвали ни руског ни српског председника иако су и Први / Велики и Други рат припремљени с циљем да се разоре и Русија и Србија (Други и да се, узгред, успостави и јеврејска држава). Као сасвим солидни фашисти под влашћу Пилсудског, Пољаци су с Хитлером потписали споразум о ненападању по истом обрасцу по коме су то учинили и Енглези и Французи, али се од свих њих као „разлог за избијање крвавог рата“ одређује једино онај који су Немци потписали с Русима. На линији таквих умовања зналац ће поставити „једно сасвим банално питање европским парламентарцима и њиховој »теоретској позадини«: чија се застава завијорила на Рајхстагу 1. маја 1945. и чија је армија ослободила Берлин? Значи ли то да ћемо ускоро сазнати да је совјетска армија заправо окупирала немачку престоницу. Ко је протерао Трећи рајх из Пољске. Ревизионисти историје Европе упорно тврде да је Пољска прва жртва Другог св. рата. А каква је њена улога у сопственој трагедији“ — проблем је о коме потписник ових редова признаје да не зна ништа.

Осветљавању свих аспеката проблема о којима говоримо посвећене су и неке „дебеле књиге“ којима се додељују ордени, али и признања да су паметне и да саопштавају суве истине о догађајима о којима сведоче. Једна таква, „на више од 900 страна, уз мноштво докумената из релевантних архива, убедљиво доказује немачку одговорност за [Велики] рат“, али то неће бити сметња оној овенчаној орденом да за све то окриви „Србију као реметилачки фактор, не само на Балкану већ и у Европи“. И то нас враћа на многе раније „српске »грехове« пред великим европским демократијама“, таквима као што је, рецимо, поука Аустрији да после Ризорђимента територијалне губитке у Италији „надокнади“ на Балкану (што је довело до анексије Босне); или „стварање арбанашке нације“ (чије је објашњење, по свему судећи, Теодора Толева платила главом); или све дугогодишње припреме за напад на Србију пре Великог рата (и у њиховом склопу енглески прогон Срба из Скадра после Првог балканског рата), што нас све доводи на стару Марксову „науку“ да би „Европа била чистија“ кад би се Србија могла извести на Атлантик и потопити.

Тако се „новија европска историја“ може осмотрити и из неких необичнијих углова и тиме показати да се „ратне кривице и заслуге“ могу представити као накнадно „осмишљавање“ догађаја с циљем да се забашуре и заметну неке чињенице с којима је теже ускладити „новопрокламоване демократске обрасце“. Ако у овом тренутку оставимо по страни „српске грехове“ за избијање Великог рата, биће занимљиво осмотрити заснованост тврдње да је за њега искључиво „одговорна“ — Немачка. Мислим да се таква тврдња, упркос „мноштву докумената из релевантних архива“, не може доказати и за то је довољан један сасвим баналан разлог: Велики рат испланиран је „на другом месту“, а Немачка је само „подметнула леђа под тољагу“ не схватајући да ће њене закаснеле империјалне претензије бити употребљене као средство за остварење неких „других“ далекосежнијих геополитичких циљева. Не процењујући добро ни своје снаге ни своје „савезнике“, наиме, Немачка је у прошлом веку двапут „гурнута на Русију“ (и оба пута била жестоко поражена), али још не схвата да су њеним поступцима управљали Енглези (с Американцима) и да су њени предводници у обама ратовима мислили „плитко“ и деловали незналачки и свој народ изложили огромним страдањима. Показује се, наиме, да су Американци 1917. године „испоручили“ Русима Троцког и Лењина да тамо изведу „револуцију“ и изазову грађански рат и с налогом да, кад освоје власт, у „своју прву руску владу“ уведу 90 процената Јевреја, да би (»глупи«) „Руси касније могли хиљаду година писати да су им Јевреји разорили државу и побили становништво, а  неће се сетити да за то оптуже америчку владу“. Тај пројекат „водио је“ амерички демократски председник Вудроу Вилсон, а циљ му је био да се заустави економски, културни, демографски и сваки други успон Русије будући да се предвиђало да ће до 1930. године Русија преузети примат над свим „западним економијама“ и да ће средином ХХ века имати више становника него сва Европа; Запад је тај успон „морао“ пресећи па је најпре на Столипина (као архитекту тога успона) извршен атентат, а после Троцки и Лењин изаслати да тамо изведу „револуцију“ и тако приредили основу да се током више следећих „комунистичких деценија“ (што глађу, што гулазима, што ратовима) смакне много десетина милиона (бољих) руских глава. Све што се тамо догађало може се осмотрити и из једнога необичнијег угла: после Другога светског рата комунизам се најавио и Америци, али се показало да она није „препознала своје дело“ па је неке његове најистакнутије представнике посадила на електричну столицу, а ту епизоду америчке историје (познату, иначе, као „макартизам“) затворио Ајзенхауер (24. авг. 1954) својим председничким декретом одређујући да комунизам није „за домаћу употребу“, али да је погодан за разарање других народа, посебно оних непоузданих и непослушних. (По овом другом основу комунизам је испоручен и Србима, али се показало да му терен није био припремљен па је био потиснут у илегалу и до речи дошао тек пред почетак Другога светског рата када се појавио као кандидат за „борбу против српског хегемонизма“.)

Сва ратовања која помињемо била су, у основи, усмерена на разарање руског православља, а српско се на удару нашло узгред, тек као „колатерална жртва“ (остала балканска православља „браниле су“ немачке династије Кобурзи, Хоенцолерни, Шлезвиг-Холштајн-Сондербург-Гликсбурзи — уз савезништво са самом немачком државом и њеним владама), при чему појединостима о којима говоримо ваља додати и необичну чињеницу коју наводи Ги Метан: на Западу се русофобија „негује“ пуних дванаест векова, тј. још од онога времена за које неки историчари веле да га је обележио Карло Велики, други тврде да за таквога Карла нема потврда да је постојао, али има и оних који записују да су се негде „по његовим просторима“ могла појављивати нека племена за која су се везивале језичке чињенице које чудно подсећају на — Србе !?. Најстарију европску историју, по свему судећи, обележили су Словени и „Западна Европа“ (заједно с Америком као својом новотворином) није могла поднети сазнање да ће се то исто догодити и с новом историјом па је зато кренула у последњи обрачун с „великом источном опасношћу“. И разуме се да је за тај велики обрачун  изабрала велики злочин као средство у које се једино разумевала (и сву своју историју таквим злочинима једино обележавала). Занимљиво је, међутим, да су о размерама тих злочина само Јевреји приредили „књигу мртвих“ и у њој се нашло и три (или три и по, или четири — већ не знам прецизно, милиона уморених, с тим што се помиње да је таквих било и два милиона више), али сличне „статистике“ нису приређене за друге европске страдалне народе и за њих су такве цифре у најгрубљем смислу апроксимативне, па се за Србе „крећу“ између три и три и по милиона, а за Русе се помиње — 60 милиона. И никад се није поставило питање ко је заслужан за тако колосалан број уморених, што је у најмању руку чудно ако се зна да се понекад помињу и неке неупоредиво мање цифре. Тако су, рецимо, израелски функционери недавно укорили украјинског председника Порошенка за то што је, негде тамо, откривена спомен плоча Симону Петљури, који је био председник Украјине у време кад је тамо побијено између 35 и 50 хиљада Јевреја, а нигде се не помиње чињеница да је Вилсон изаслао Троцког као рођеног Украјинца да тамо сатре десетине милиона Руса. Комунисти су, истина, најавили да се „у пословима »украјинизације« Малорусије [и Новорусије] неће зауставити ни пред чим укључујући отворено насиље и терор, а у његовим оквирима и помор глађу, усмерен у првом реду на руско становништво“. Према неким наводима, наиме, 1921–1923, 1932–1933. и 1946. побијено у терору НКВД и Стаљиновим чисткама око 21 милион житеља Украјине, а међу њима свакако највише Руса будући да их је до 1917. године на простору данашње Украјине живело чак 90% и да је тада почео њихов најсуровији изгон „с најплодније земље и из области развијене индустрије [Донбас], на којој је засновано eкономско чудо Царске Русије“. Није, дакле, сада између Русије и Украјине споран само Крим него практично и Украјина у целини: ако је до пре стотинак година тамо живео тако висок проценат Руса и ако је „украјинизацијом“ знатан њихов део „препакован по бољшевичком инжењерингу“, остаје чињеница да је у Украјини до нашег времена „стигло“ макар још двадесетак милиона Руса, али им је законом забрањено да се сматрају аутохтоним народом свуда тамо где то актуелна украјинска власт назначи. Па је тако, рецимо, наређено да су на Криму „аутохтони“ Татари, Караими и Кримчаци, а да Руса тамо никад није било; или да у Кијеву није „крштена“ Велика него нека Мала Русија, тј. потоња „[бољшевичка] Украјина“; или да „Украјинска Православна Црква“ никад није припадала Московском Патријархату и да је то данашњи Васељенски патријарх потписао Зеленском и Филарету још пре више од хиљаду година.

Остало је нејасно где су се „ишчашиле“ приче о томе да су главне жртве великих ратова у ХХ веку били Јевреји („Холокауст“, са „шест милиона“ уморених и за то као главни кривци означени Немци), али се чудно заобилази податак да је тамо за то време побијено 60 милиона Руса и да је то све учињено по налогу и за рачун „Вилсонове демократије“. То је, треба признати, време „грађанског рата“ у Украјини (и Русији) и јасно је да у таквим приликама метак није могао бити селективан, али се показује да памћење о тим догађајима селективно итекако може бити: Зуроф вели да су Украјинци „били највеће жртве“ помора глађу, али да „није постојао план истребљења украјинског народа“ (будући да су „од глади у то време умирали и Белоруси, Руси, али и Јевреји“), али је много уверљивији Марсденов навод да је на великим просторима Русије, пре свега на југу Русије и Украјине, „становништво било назначено за потпуно истребљење“. А то је, треба то посебно нагласити, био простор на коме се заснивао целокупан економски успон царске Русије и управо је ту област касније Хрушчов издвојио из Русије и даровао Украјини (а 1954. прикључио јој и Крим мотивишући такву одлуку чињеницом да је „то полуострво некако ближе тој републици и све то зарад једноставније изградње Севернокримског канала“).

„Територијална комбинаторика“ пред којом смо се нашли „осмишљена је“ с циљем да касније послужи као основа за даљу деструкцију заједница чије се уништавање планира, а таква „методологија“ проверена је на разарању српског етничког простора и српског православља: српску средњовековну државу комунисти су „преселили“ у („Северну) Македонију“ и Шћипнију, Црну Гору кандидовали за католичење, у Хрватској Србе истребили „под надзором међународне заједнице“, у БХ-Федерацији остало их је још 40.000, Република Српска држи се „на танкој омчи код Брчког“, а нека (опет — међународна!) „агенда“ предвиђа да ће Рашка област „отићи“ у Босну (тј. у Турску), Војводина (заједно са Чанком) под аустроугарску стражњицу, источна Србија у Румунију и Бугарску, а у Шумадију и „Београд на води“ биће пресељени сви европски Цигани и не зна се колико „Сорошевих Арапа“ (да „»Кинезе« Благоја Нешковића“ овде оставимо по страни). Руске су прилике у том смислу биле битно друкчије: после распада Совјетског Савеза, од њега се одвојила, углавном, иноверна периферија, али је моћни руски православни блок, делом и уз „украјинску подршку“, остао неокрњен и стратезима преуређења тамошњих геополитичких односа остало је једино да се ругају и историји и историјским чињеницама онако како смо то напред показали за Зеленског и његовог „украјинског патријарха“: против руског православља „постројила се католичка Украјина“, али чињеница да се тамо још налази двадесетак милиона оних који се нису исписали из руског православља неће олакшати посао онима који хоће да су старији и од своје „цркве“ и од своје „нације“.

За остваривање својих пројеката кројачи светске судбине увек се ослањају на најјевтиније примерке људске врсте које су демократски натурили народима чије разарање планирају. То је досад потврђено небројено пута у драматичним ломовима на планети, а лепо се оверава тренутним догађањима у Црној Гори посебно везаним за ружење Србије и српског народа. Тако је, рецимо, црногорском Парламенту успело у Подгорици оно што Енглезима није у Њујорку: да донесу пресуду (коју није ниједан суд ни у Хагу ни око њега) да је у Сребреници извршен геноцид над 500 или 800 Насер-ефендијиних и Баба-Мунириних кољача (оних који су у Сребреници и око ње побили 3.267 деце, жена и стараца и међу њима тек покојег војника); црногорски државњаци однели су ту пресуду у Поточаре, да тамо на њој допишу жаљење што у БХ-федерацији није поклано и оних четрдесетак хиљада Срба који су тамо још преживели Алијину и Клинтонову демократију. И што им је „за друго вучење“ остављена Република Српска.

Од онаквих примерака људске врсте какви су тридесетак година одлучивали о судбини Црне Горе (и који су и данас несменљиви и незаменљиви) никад се није тражило да „знају“ и њима је било довољно то што су „умели“ и што су своја „умећа“ довели до савршенства увек водећи рачуна о томе да им морал не оштети вештину. И у томе увек бивали једино успешни будући да су мере и сопственог и народног образа увек усклађивали према захтевима окупатора и оверавали их по налозима сопствене стражњице. И кад је о томе реч, треба подсетити и на недавно постављено питање о томе шта је заједничко Милу Ђукановићу, Новаку Килибарди и Зорану Кривокапићу као тројици „гласитих Црногораца“ који су (истина, на различите начине) обележили последње деценије „црногорске историје“. И одговор на то питање сасвим је прост: тамо куда они стижу нека се „знања“ не могу порећи, али образ и морал тамо не треба тражити. Сви су они „били Срби“, али су схватили да је служити туђим интересима и мрзети Србе — много конјунктурније, посебно због тога што би им признање за то Велики злочинци могли „подупрети“ и којим доларом. (За такве је у Црној Гори остала „ријеч да нијесу имали кад да постану »љуђи«“ јер су имали много важнијих послова.)

У своје битке против човека и човечности Велики злочинци најлакше уводе оне представнике људске врсте који најбоље успевају на политичким и моралним ђубриштима посејаним свуда тамо где је „демократија“ успела да загади планету натурајући генетски и морални отпад за предводнике поробљених државних заједница.

Срби су запамтили време „кад су свеци по земљи ходали“ и кад се они (горепоменути) међу људима нису могли појавити ни ако их нико не примети (они су знали где им је место и зато се на тај ризик никад нису ни одлучивали). Под уздом Великих злочинаца они су дошли до Речи и сад им Је нико не може узети.

А Велики злочинци „и даље јашу“: у последњих неколико месеци побили су председнике Танзаније, Бурундија, Хаитија, премијере Обале Слоноваче и Свазиленда, и мноштво њихових, и других, министара и високих функционера. Зато што нису дозвољавали да се њихови народи вакцинишу.

Нису били обавештени за сатански налог да „Жиг Звери“ нико не сме избећи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: