Јуриш на Никшић

Пише: Емило Лабудовић

У животињском царству, у којем су односи регулисани природним законима, ланац исхране, као примални  и примарни регулатор, подијелио је „учеснике“ у три категорије: предаторе, жртве и – лешинаре. Граница између предатора и жртава није обиљежена „кинеским зидом“ јер, зависно од ситуације, односа снага и  других околности, улоге често могу бити замијењене.

Али, ако су између ове двије категорије релације подложне разним варијацијама, трећа је дефинисана на начин који не дозвољава нити промјене нити забуне. Лешинари су просто лешинари, њихово подтрпезно мјесто на великој трпези природе је јасно дефинисано и на њега, изван те категорије, нико не претендује. Лешинари, без обзира којој од врста и породица животињског свијета да припадају, од орлова стрвинара до хијена, увијек ступају на сцену кад је ловина мртва а главни ловци се засите.

Човјек, мада неодвојиви дио ланца животиња на његовој највишој карици (уколико не рачунамо вирусе), успио је да се својим посебностима одмакане од свог анималног исходишта. Али, упрнос томе, ту подјелу је скоро неизмијењену задржао у организацији свога подцарства. Мада нешто префињенији, моралним кодексом, небеским и овоземаљским законима избалансиранији, тај однос се види, осјећа и доминира у скоро свим сегментима људске заједнице, од породице до рода и народа. Ни једна област, ни једна грана, ни једно окружење у којима се човјек испољава као мисаоно и дјелатно биће нијесу поштеђени ове подјеле и овог односа. Па ни политика, наравно. Мало гдје се то тако бјелодано види и осјећа као ових дана у и око Никшића.

Политичка сцена Никшића уочи предстојећих избора и сасвим реалног и предвидивог пада ДПС намјесништва, са све Симовићем као намјесником, упркос чињеници да је тамо рођен краљ од Растока, макар на први поглед јасно је подијељена на будућу жртву и будуће побједнике. Али, у ишчекивању да рага на којој је ДПС  таљигао деценијама у Никшићу и дефинитивно отегне папке, свако мало се појави и ниоткуд изникне нови претендент на дио колача локалне власти. Наравно, неотуђиво право сваког грађанина је да се укључи и прикључи претедентима на престо, да рачуна и да се прерачунава, сабира и збира, али поставља се питање: гдје бијаху све до сада? Да их је свих ових година и избора било оволико бројем и енергијом, „краљ из Растока“ би одавно био потучен удред родних му Растока. Овако, кад је политичка хоботница звана ДПС потучена на генералном плану, за одсијецање њених већ умртвљених кракова прави се читава моба. Пресвучени и преобучени у посве нове фањеле испод којих се назиру дотрајале мајице са разним страначким амблемима, нагрнули су одасвуд као муве на… мед!

Предвођени испод жита онима који се куну да „нити лук једу, нити лук миришу“ (а осјећају се још с ове стране Будоша), онима који су се бацили каменом на дојучерашње прибјежиште без којег им се стрва не би знало, онима са крстом и некрштенима, савјетницима и савјетницама, експертима и богомданим стручњацима за све и свашта, кидишу на Никшић без умора. Једни да га отму, други га не дају по цијену главе, трећи су га већ усвојили, четврти га већ имају на скенеру и читају му налазе… углавном: дигла се кука и мотика на оно мало остатака умируће звјери.

Признајем, поређење са природним лешинарима је мало прегрубо и није му мјесто у иоле озбиљнијем сагледавању никшићких предизборних прилика, али и најобјективнији посматрач не може да се отме утиску да се оних који би да разграбе рестлове намножило мимо мјере. Као да су избори на којима је ДПС положен на плећа били у прошлом вијеку, очас се заборавило на рецепт којим му је чорба скувана и запапрена. (НОВО)партијско раздруживање удружене  коалиције народа (при чему је евентуална сарадња унапријед дефинисана као „фиктива“), изгледа, не опомиње никога. Мада ни најмање не сумњам у „освајање“ Никшића (са све Растоцима), само се питам: ко ће (осим ДФ, наравно) бити крив ако се то, не дај Боже, не деси? Јер, ако се звијер за коју се мислило да је мртва ипак тргне, лешинарима први бришу и губи им сваки траг.

Са Никшићем ће бити то што ће бити (апсолутни сам оптимиста), али најважније је да је Црна Гора спасена. Рашко Коњевић и пар десетака, што „он лајн“ што уживо, присутних му следбеника, храбро су устали у њену одбрану и отели је од клерофашистичких, четничких, српскоруских и којекаквих све снага које су кидисале на њу. Ранко се већ давно утро, Драгиња је сјахала, Рашко је узјахао и високо дигао мач освете, али никога да му каже: Коњевићу, успори, мртвог коња је узалуд разигравати!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: