Јустинијанова куга и досељавање Словена на Балкан

У ове дане пандемије, подсјетимо се једне од епидемија које су харале нашим дијелом Балканског полуострва у 6. вијеку, а којa je круцијално утицала на нашу историју. Наиме, током пандемије тзв. ”Јустинијанове куге” дошло је до велике депопулације Балкана, која је погодовала трајном насељавању Јужних Словена на географске просторе Балкана јужно од Саве и Дунава.

Познато је по археолошким налазима, да су Словени присутни у Подунављу вјековима пре њиховог преласка границе Римског царства или тзв. ”лимеса” на Дунаву. И то се посебно реконструише кроз слојеве словенске грнчарије која се редовно проналази на археолошким налазиштима широм Подунавља.

Нажалост, многим недовољно образованим слојевима људи, усађене су идеје о старосједелачком поријеклу Јужних Словена и Срба које не само да нису истините, валидне или научне, већ показују забрињавајуће степене системског незнања и манипулисања историјом.

Понекада је проблем да се схвати да се током дуготрајних историјских процеса читави народи селе са једног краја свијета на други, да цивилизовани народи колонизују одређена географска подручја и то још три хиљаде година прије Христа, да постоје освајања, разарања, поробљавања, нестајања, пресељавања односно миграције, читавих народа. То важи за Србе и све друге Словене, као и за друге народе свијета.

Дакле, од 4. и 5. вијека наше ере, Балканско полуострво представља мету великих најезди варварских племена, Римско царство пролази кроз интензивне унутрашње политичке кризе, устанке, ратне походе и друге изазове. Истовремено, у 6. вијеку (и касније) Римским Царством хара Јустинијанова куга, која је и добила назив по овом римском цару (рођеном у околини Лебана) јер је највише погодила његову огромну империју у доба његове велике владавине. Разлоге за депопулацију Балкана у 6. вијеку, дакле, треба тражити у та три водећа узрока. Како велике историјске догађаје, какве су сеобе народа, не изазива један узрок, одговор на питање шта их изазива, налази се у комбинацији више фактора.

Стога, овдје нећемо улазити у детаљну анализу војног стања у римским односно ромејским утврђењима дуж ”лимеса” односно границе царства на Дунаву и политичких разлога за учестала напуштања одбране римских граница на Балкану, попут устанка центуриона Фоке против цара Маврикија 602. године који предводи огромну војску са дунавских утврђења у Цариград када се проглашава за цара. Нећемо набрајати ни појединачне варварске најезде на Балкан и Подунавље од Гота и Хуна па све до Мађара, Печенега и Кумана. Овдје се фокусирамо на трећи узрок велике депопулације Балкана, а то је Јустинијанова куга.

Прво избијање пандемије ове куге у вријеме цара Јустинијана трајало је читаве две године (541. и 542. године) и болест је харала по целом тада познатом свијету највише погодивши Источно Римско Царство, Сасанидско (персијско) царство, цио Медитеран, од градова на самој обали до унутрашњости, посебно луке. Избијања ове куге наставила су се и у следећем вијеку. Кугу су изазвали пацови са трговачких бродова као преносиоци болести на људе. Ово није била епидемија, већ пандемија куге која је покосила између 25 милиона и 50 милиона људи када се узму у обзир и каснија избијања ове болести у наредном веку изазване истом врстом бактерије ”Yersinia pestis” као главним узрочником Јустинијанове куге.

Укупно је Јустинијанова куга однијела између 13 и 25 процената читаве свјетске популације, посебно разоривши Источно Римско Царство као центар тадашње цивилизације и трговине.

Бактериолози и генетичари су на неколико свјетских универзитета доказали у више студија из 2013. и 2014. године да двије од три пандемије куге које су познате у историји човечанства потичу од исте бактерије ”Yersinia pestis”, а то су Јустинијанова куга из 6. вијека, која се у континуитету враћала у наредних сто до двеста година, и чувена куга у историји позната као ”Црна смрт” из 14. вијека, која је покосила трећину европског становништва.

Опис пандемије даје нам најзначајнији хроничар 6. вијека Прокопије из Цезареје који је описивао детаље ове разарајуће пандемије по читавом познатом свијету. Пошто је Прокопије био непосредно уз цара, имао је најбољи приступ тачним информацијама у том тренутку. Као царев биограф, Прокопије нас обавјештава о томе како је и сам (у Православној Цркви) Св. цар Јустинијан оболео, али је чудом преживео.

Прокопијеви описи ове пандемије поклапају се са археолошким налазима и накнадним тестовима ДНК из пронађених скелета из тог периода по читавој Јустинијановој Римској држави, па самим тим и на Балкану који је посебно био погођен. Два друга савременика и хроничара из тог времена, Јован Ефески и Евагрије Схоластик, пружају нам такође драгоцјене податке о ефектима ове пандемије.

Јустинијанова куга је покосила престоницу Цариград однијевши по неким процјенама и до 10.000 људи, док је цио град трпио ужасне последице. Претпоставља се, а о томе говоре и Прокопије, и Јован, и Евагарије – да је куга у престоницу дошла из житнице Ромејског царства, Египта, на бродовима који су превозили државно жито из огромних складишта саграђених дуж делте Нила. Као што напоменусмо, куга је посебно катастрофална била у унутрашњости царства, а на то, поред извјештаја хроничара, указују и бројни археолошки налази.

Прокопије вели како је куга покосила фарме по унутрашњости царства створивши огромне проблеме Јустинијану у убирању прихода за његове амбициозне државне планове. Цар Јустинијан је наишао на велике потешкоће у финансирању својих војних кампања против Вандала у Северној Африци и Острогота у Италији, а финансирање изградње највеће светиње православног свијета Аје Софије у Цариграду наишло је на приличне препреке па су се догодила значајна одлагања завршетка радова.

Дугорочни ефекти Јустинијанове куге су били веома изражени и далекосежни. Постоји консензус у научној заједници о томе да је куга погодовала насељавању одређених народа у појединим граничним дјеловима Римског Царства, па се тако наводе Англи и Саси који су населили Британско острво којим је харала Јустинијанова куга међу романизованим становништвом са снажним трговачким везама са остатком царства. Ту се помиње и Балканско полуострво и ширење Словена јужно од Саве и Дунава. А посебно се истичу Германи и њихово највеће племе Готи који су се највише окористили овим падом броја становништва.

Пошто се сигурно питате како то да је куга косила Римљане и романизовано становништво знатно више него варварске народе, одговор је због снажних трговачких веза. Наиме, постоји консензус у науци, првенствено у изворима и археолошким налазима, да су веома јаке трговачке везе које је римско становништво у унутрашњости одржавало са лукама и медитеранским градовима допринијеле њиховој далеко већој стопи смртности, док таквих веза код варвара или није било уопште или их је било у знатно мањем обиму, па је самим тим и потенцијал ширења заразе био мањи.

Интензивна трговина међу романизованим становништвом допринијела је, дакле, значајно већем проценту смртности код Римљана у поређењу са надирућим варварским племенима. Тако се у литератури наводи и примјер изненадног потпуног нестанка становништва римског града Calleva Atrebatum у Британији 560. године који се приписује Јустинијановој куги, а чију околину протеком времена настањују варвари Англосаксонци који такву смртност ни близу нису искусили.

На крају још једном је важно напоменути да депопулација Балкана пред трајно настањивање масе словенских племена јужно од Саве и Дунава има неколико узрока од којих је Јустинијанова куга један од најважнијих, а потврђен је и у историји и у археологији.

(Извор: ФБ страница Историја Срба)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: