Јужни ток – историјска шанса Србије

Трговинским споразумом и протоколом, који је закључен у Москви фебруара 2008. године, предвиђене су мере за унапређење робне размене у смислу повећања српског извоза. Споразум о сарадњи у области нафте и гасне привреде у циљу унапређења нафтне и гасне привреде између Србије и Руске Федерације, који је потписан у јануару 2008, ствара предуслове за даљи развој сарадње између Србије и Русије у области енергетике.

Енергетски споразум има за циљ стварање повољних услова за пројектовање, финансирање, изградњу, реконструкцију и коришћење објеката гасне и нафтне привреде на територији Републике Србије, повећање енергетске сигурности и обезбеђење континуираних испорука гаса и нафте из Руске Федерације, њихов транзит у треће земље, као и производњу нафтних деривата на територији Републике Србије.

Захваљујући споразуму о сарадњи у области нафтне и гасне привреде, Србија би у наредних тридесет година могла имати обезбеђено снабдевање гасом и другим енергентима. Инвестициони радови на територији Републике Србије на изградњи гасовода, подземног складишта гаса и других капацитета омогућују запошљавање радника и повећање производње у неким другим секторима који обезбеђују инпуте за инвестиције у ове инфраструктурне енергетске капацитете. Посредно би се тиме могла повећати производња и у другим гранама, јер се упошљавањем радника повећава платежна моћ становништва и тражња на домаћем тржишту.

Након изградње капацитета за транзит гаса Србија ће се наћи на једној од најважнијих европских „саобраћајница“ енергетске мреже и могла би имати вишеструку корист од ових споразума. Планиране инвестиције у гасни сектор у Србији у наредних пет година износе две милијарде евра. Осим тога, почетком 2013. године очекује се почетак изградње најважнијег пројекта гасне инфраструктуре у Србији – крака међународног гасовода „Јужни ток“.[1]

Србија је енергетски сиромашна земља. Резерве квалитетних енергената нафте и гаса су симболичне и чине мање од 1% у укупном билансу резерви Србије, док преосталих 99% чине енергетске резерве угља, у којима доминира нискокалорични угаљ лигнит.

Поред енергетско – ресурсног сиромаштва, биланс Србије указује на тенденцију повећања енергетске зависности, како примарне енергије (нафте, гаса, угља), тако и секундарне (електричне енергије).

Зачеци актуелно руско-српске (у оквиру СФРЈ) енергетске сарадње у нашем региону сежу у совјетски период, у седамдесете године прошлог века, када се одвијала брза и обимна гасификација у СССР-у и државама СЕВ -а. На то је утицао и први нафтни ембарго након арапско-израелског сукоба 1973. и окретање европских потрошача снабдевању нафтом из СССР-а, али и до тада недовољно заступљеном енергенту – гасу. У то време гас је, преко Мађарске, стигао и до Југославије. Распад ССС Р –а и промене у државама Савета за узајамну економску помоћ неко време зауставиле су ширење гасних послова.  Ипак, још је 1996. Формирано заједничко руско-српско предузеће Југоросгас, а 2006. Србији је понуђено учешће у пројекту Плави ток II, који је био претеча сада актуелног пројекта Јужни ток.[2]

Споразумом о сарадњи у области нафтне и гасне привреде уговорена је реализација три крупна подухвата:

изградња на територији Републике Србије деонице гасоводног система у оквиру магистралног гасоводног система из Русије кроз Црно море и територију трећих земаља за транзит и испоруке природног гаса у друге земље Европе;
изградња подземног складишта гаса на месту исцрпљеног гасног поља Банатски двор, које се налази 60 километара североисточно од Новог Сада;
реконструкција и модернизација технолошког комплекса који припада Акционарском друштву „Нафтна индустрија Србије“.

Ради изградње гасовода и подземног складишта гаса земље оснивају се одговарајуће компаније. Компаније учесници су испред Руске Федерације Отворено акционарско друштво „Гаспром“, или његова афилирана лица (компаније-кћерке) која оно одреди, а испред Републике Србије Јавно предузеће „Србијагас“.

Подземно складиште гаса „Банатски Двор“, код Зрењанина, пуштено је у рад, чиме је обезбеђена већа сигурност у снабдевању гасом Србије. Складиште је у власништву руске компаније „Гаспром“ и српског предузећа „Србијагас“, а у његову изградњу уложено је 30 милиона евра. Пуштањем у рад подземног складишта „Банатски Двор“ обезбеђена је редовна испорука гаса како за привреду, тако и за домаћинства, што је од изузетног значаја, посебно ако се имају у виду проблеми са којима се Србија суочавала пре неколико година током несташица тог енергента. Планиране су и нове инвестиције, а реч је о још једном подземног складишту гаса и изградњи три до четири гасне електране у Београду, Новом Саду, Панчеву и Нишу.

После модернизације складишта гаса Банатски Двор, капацитет истог биће 450 милиона кубика гаса, што ће пружити Србији могућност формирања оперативних залиха, за случај прекида дотока гаса током ванредних ситуација. Радни обим складишта износи 10% укупне годишње потрошње гаса у Србији и та количина даје могућност стабилног снабдевања потрошача у одређеном временском року. Очигледно је, да склапање гасног аранжмана ће имати неколико позитивних последица за Србију, од којих је прва отварање више хиљада радних места.

Укупна финансијска тежина пројеката по изградњи српског дела Јужног тока и складишта гаса процењује се најмање на 2 милијарде евра. С обзиром на то да ће најмање пола извођача радова бити српске фирме, долазимо до претпоставке да ће најмање милијарда евра, током неколико година, бити убризгана директно у српску економију. Руске фирме, које ће радити на подручју Србије, ће такође трошити на њеној територији значајна финансијска средства, а градња гасовода ће захтевати и модернизацију, између осталог, и путне инфраструктуре Србије.

Почетак рада гасовода, планиран најкасније до 31 децембра 2015 године, обезбедиће непрекидно снабдевање Србије гасом директно од произвођача, пружајући  могућност да се Србија одрекне услуга мађарске компаније МОЛ, која транзит руског гаса српској страни наплаћује до 70 милиона долара годишније. Шта више, са почетком експлоатације гасовода, Србија и сама добија улогу транзитне земље, имајући на уму да властите потребе Србије не прелазе границу од 3 милијарде кубика гаса годишње.

Транзит гаса потрошачима у ЕУ и региону би могао доносити буџету Србије до 200 милиона евра годишње. Руски гас би могао одиграти подстицајну улогу за српску индустрију, чији је развој био успорен због недостатка енергената. Додатни импулс добиће и пројекат развоја гасне мреже у централној и јужној Србији, што ће се позитивно одразити на животни стандард локалног становништва.[5]

Изградња и проширење подземних гасних складишта спада међу најзначајније инфраструктурне пројекте, јер доприносе енергетској сигурности Србије и земаља региона. Осим складишта гаса у Банатском Двору, с процењеним максималним капацитетом од милијарду кубних метара гаса, планирана је изградња новог складишта у Банатском Итебеју, чији капацитет ће такође бити до милијарду кубних метара гаса. Студија о могућности складиштења природног гаса предвиђа изградњу још неколико складишта, која би заједно с постојећим резервоарима гаса омогућила складиштење до пет милијарди метара кубних гаса.

Кад се узме у обзир изградња гасовода Јужни ток, изградња складишта гаса добија још већи значај. У 2013. години могао би да буде расписан тендер и припремљена пројектна документација за изградњу складишта гаса Итебеј. Србијагас планира да у 2014. години уложи 65 милиона евра у изградњу тог новог гасног капацитета код Зрењанина. Постоје две локације на којима би резервоари могли да се изграде – Острово и Итебеј, с тим што би Острово, које се налази јужно од Саве и Дунава, односно код Костолца, било махом за домаће потребе, будући да је реч о складишту мањег капацитета – око 160 милиона кубика гаса.[7]

Предвиђања су да би капацитет подземног складишта на гасном пољу Итебеј у Банату откривеног још 1949. године могло бити знатно веће од милијарду кубика. Извесно је да би и на тој локацији могао да се изгради додатни резервоар, који би, у великој мери, покривао не само домаће потребе, већ би се гас и продавао онима којима недостаје. Лежиште Острово је откривено почетком 2000. године. Испитивања су показала да је у питању локалитет који располаже капацитетима за експлоатацију у наредних дванаест година. Систем гасних складишта, међутим, вреди градити само ако ће се он користити у спрези са најављеним гасоводом Јужни ток.

Специфичност географског положаја Србије је што у суседству има чак осам земаља са којима има добру енергетску инфраструктурну везу и интерконекцију у сфери електромреже. Те земље су директно заинтересоване и за гасну интерконекцију. Започета је сарадња са Бугарском на изградњи гасовода Ниш – Димитровград – Софија, укупне дужине 120 километра, а вредност инвестиције са обе стране је 120 милиона евра. Планирана је интерконекција са Румунијом, на релацији Мокрин – Арад у дужини од 76 километара. Изградњом те деонице значајно би се растеретио основни магистрални правац Хоргош – Батајница.

Такође је планирана интерконекција са Хрватском, Црном Гором и Македонијом. Директна интерконекција на магистарални гасовод Јужни ток биће реализована са Босном и Херцеговином, посебно са Републиком Српском, капацитета 1,2 милијарде кубних метара гаса. Укупна вредност инветсиције је 35 милиона евра. У циљу максималне искоришћености гасовода Јужни ток кроз Србију, већ се ушло у разговоре са стратешким партнером Гасопромом и за отварање по једне интерконекције са Македонијом и Црном Гором, као и Албанијом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: