Јужно од среће: Ја путовах они отпутовали

Пише: Мишо Вујовић

За непуна три сата вожње од Београда стигли смо у Лесковац некада на далеко познат по роштиљу, паприци, ајвару и текстилу, Царичином граду, цркви Оџаклији,селу у близини Вучја с’јесени обученом у црвене боје и наравно Томи Здравковићу коме ће из родних Печењеваца Лесковац постати одскочна даска за велеградска светла позорнице.

Звали су га српски или Мали Манчестер. О сјају и моћи овог индустријског центра данас сведоче напуштене аветињски зјапеће фабрике у индустријском делу Лесковца. Пустош каква је остала након нацистичког 1941.године и савезничког бомбардовања 1944. године. У оба наврата Лесковац је сравњен са земљом, што је добрим делом избрисало трагове осмомиленијумског живота у њему.
Некада мотор привредног развоја југа Србије, данас град са најнижим примањима у земљи.
Захваљујући руководству ОФК -а Београда на челу са председником Момчилом Минићем, познатим београдским привредником, данас вероватно најстаријим председником једног фудбалског клуба на свету, група хедо-гастрономских романтичара посетила је Лесковац и нови луксузни стадион – капацитета десет хиљада посетилаца урађен по свим Уефиним стандардима за играње утакмица Евро лиге и осталих међународних такмичења.

Импресивно изгледа нови фудбалски стадион у Лесковцу. Велики , простран, грађен по најсавременијим стандардима. За Челзи или Арсенал не би му било мане.
Видећемо да ли је прикладан за Дубочицу и њену шупљи одбрану, баш тако се показала у сусрету против ОФК Београда, на тренутке конфузног и бојажљивог, који ће свих пет голова постићи и два од три примити грешком одбрана – што своје што противничке. Уз метиљавост и несналажење одбране, шупљорукост голмана игру је красила борбеност и неизвесност до средине другог полувремена када ће се при резултату 4:2 за Романтичаре запечатити судбина роштиљџија на коначних 5:3 и три важна бода на путу ка Супер лиги стићи на Карабурму.

Плаво бели са Богословије пасивном одбраном већ на самом почетку другог полувремена прокоцкали су предност ефектним шутом Ђорђевића са десне стране. Да би браћа Митуљикић у 60. и 75. минуту Романтичаре довели у вођство 4:2. Наду домаћину пробудиће у 76.минуту Савић, али ће је покопати хет триком Каквић у 88.минуту, као што је у 2. и 4. минуту након грешака одбране хладним тушем окупао играче и навијаче Дубочице.

Но вратимо се стадиону плаћеном 2,5 милијарди динара и по капацитету и по вени несразмеран је потребама али и стандарду грађана Лесковца званично на убедљивом зачељу табеле по просечно исплаћеним платама у Србији.
Песме и игара, стадиона и дворана, као у добра стара времена. Једино фале навијачи, а све мање и мање дечака трчкара за лоптом.
На крају једна лепа лесковачка прича о три пријатеља који се запише на жељезничкој станици због кашњења воза:
И таман када стиже нова тура зачу се пиштање локомотив. Док попише, воз крену, они за њиме. Двојица успевају да ускоче трећи није био те среће, али се смејао као у циркусу улазећи поново у станични биртију.
“Побегао ти воз а ти се ко блесав церекаш?”, добаци му отправник возова.
“Побегао мени али није њима”, одговори и настави да се смеје.
“Шта је ту смешно”? чуди се жељезничар.
“Ништа генерале, ја сам требао да путујем а они су ме пратили”, одговори путник.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: