Каћа

Пише: Бећир Вуковић

Прије четрдесет година подвукао сам реченицу у једној књизи: „У крајњем случају, рећи ћу да је потребно да други умре како би ме најзад разумео.“

Нећу вам рећи о којој се књизи ради, нити име аутора. Али, вјерујем, да Каћа сада зна и једно и друго, и не чуди се да сам изабрао баш ову реченицу, да јој пошаљем на онај свијет.

Смрти треба признати неоспорну моћ, прије свега и у томе што нас увијек затиче неспремним. Што ће стати у једну ријеч – несавршеним. Ништа о смрти, осим саме смрти, није сигурно. Али, смрт зна нешто друго о нама што никад нећемо знати, и то је сигурно. И, то је све.

Смрт је празна. То је слика Каћине смрти у празном Београду. На сахрани је био само Жељко. И опис сахране.

Давно је било. Сједимо у „Рибљем ресторану.“ Требало је да направимо интервју за ревију „Овдје.“ Повод је била моја књига поезије „Црна уметност.“ Уз интервју ишло је и неколико текстова, записа о црној уметности.

– Па, Бећире..?
– Па, Каћа..?

Уз пиће и пушење грактао сам и лепетао рукавима мантила, бранио се од глупости интервјуа, шта значи и шта, молим те, појашњавати, и чему та пратња, и тако даље, докле смо издржали…

Онда је, однегдје, пало питање, које памтим, и које ће ме пратити до послетка. То је једино питање које ће остати од свих у вези моје црне уметности…

– Ти, тајно читаш..?

Интервју је брзо био готов. Питао сам је да ли је у реду што је све тако неповезано. Тако и треба, одговорила је. Додај понешто, или избаци, помози. Нема ту шта да се додаје и одузима….

Било како било, заиста – тајно читам – зато вам и нећу рећи одакле сам узео горе наведени цитат. Каћа је једина знала да тајно читам, нека тако и остане.

Каћа ми је, понекад, читала по неколико страница из рукописа романа „Вероника и штампар“. Жељко, са пуном чашом каве, пролазећи станом тамо и овамо, говорио је да њему не чита рукопис. Наравно, одговарала је. Онда се нас двојица покупимо, и на Сајам. Одлазећи, испраћала нас је ријечима – а, шта ћете, тамо.

Послије „Веронике и штампара“, наговарао сам је да напише роман о Његошу. Једном ми је прочитала прву, и једину страницу. Испод волта и смоквиних лепљивих грана пуних паукова, прво је у тврђаву Лесендро ушла сенка младог Његоша. Само пиши, само пиши, понављао сам бесомучно и механички. Каћа је требала само да сједи и пише, пише, и да не устаје док не заврши текст. Ни Бернхард није устајао иза стола док не заврши ту једну реченицу, што ће рећи књигу. Неки писци једино тако дишу и пишу.

Вероника је Катарина, штампар је Божидар Вуковић – Подгоричанин. Штампа је – црна уметност. Смрт нас једино и штампа.

– Нећу да се поражена вратим у Црну Гору. То је дијагноза Катаринине смрти. Има, нас, неколико, којима је то стално понављала. И ја живим у Црној Гори, али се нијесам вратио, говорио сам јој, узалуд..!

На гробљу Бежанијска коса, на клупи у хладу мале липе, покрај гроба мајке, седи лепа балерина Опере Народног позориша у Београду. Београд је најлепши у априлу. Балерина, дугог врата, са великим шеширом, са маслачком у прстима. И, дунуће, однегде лахорчић, и разнеће маслачак по небу, а она ће знати ко то беше, осмехнуће се, и закорачиће преко зелене косе, ка великом граду…..

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: