Качкету није лако – Балши јесте

Пише: Горан Бјелановић

Паметан човјек са великим опрезом прича и о ономе што поприлично познаје. Они други блебећу са ауторитетом и о стварима о којима немају благе везе и људима које никада у животу нијесу срели.

Колумниста „Вијести“, пјесник који ће надживјети своју поезију и романописац у покушају, Балша Брковић је паметан човјек.

Него, на мјесту на којем је стојао дајући изјаву за ТВ „Нова“ дувао је неки вјетар. Убила га промаја, па је дошло до дисконекције са сивом можданом масом. И интернет се дисконектује. Онаква машинерија?! А Балша је људско биће. Можда и није човјек али да личи – личи.

Његов наступ на Новој ТВ у којем је коментарисао министарку проф др Весну Братић и њена кадровска решења, неће остати упамћен ни по једној реченици коју је срочио с висине на коју је обикао. Лако је говорити с вр небеса – само погледајте вране и видјећете колико сам у праву.

Нећу да коментаришем Балшу – качкет хоћу. Моја емпатија према његовом удесу да га баш таква глава западне је нескривена.

Качкету није лако – Балши јесте. Није он у невољи да се с таквом памећу носи безмало свакодневно, а несрећни качкет нико не пита – како му је!

Ко зна шта тај недужни покривач за бирану главу памти? У изјави за ТВ „Нова“ Балша признаје како се сјећа свих министара и сви су били катастрофални. Само он би изгледа био прави министар за културу да га се ико сјетио. Није. А сва прилика и неће.

Е колико је пута згужвао несрећни качкет кад му је министарска фотеља измакла и треснуо њиме о кољено, то само та гомилица штофа зна. Она и нико други.

Оно, сигурно зна и Балша. Памет је то неизмјерна. Ништа се и не може измјерити. Несојлук свакако може.

Не. Није Балша несој. То је за њега еуфемизам, Балша је озбиљан фашиста. Називати потпуно непознате људе који никада никоме нијесу учинили ништа нажао – нити ће „националним комесарима“ исто је као сашити им жуте траке око рукава са седмокраком звијездом. За такве је шестокрака – премало. При том судити о њиховој стручности без правог увида у њихово образовање и постигнућа то може само онај за којега је образ мислена именица.

То лијепљење етикета је устаљена тридестогодишња пракса којом су медикоритети затварали врата озбиљним ствараоцима и дворским апанажама се гојили у црногорском котару. Да, да, тачно сам рекао – котару!

Њиховим умјетничким дометима и котар је прешироко поље. Па што смо у були с пољопривредом?! Због чега се не јагње овце и краве млијека не дају? Од такве умјетности и коприве да се иселе не би било никакво чудо ни изненађење.
Прелиставао сам давно „Приватну галерију“ Балше Брковића, јер та се литература озбиљно читати не може. Наиђох на мјесто у којем је главни лик, значи Балша, будући да говори у првом лицу фасциниран габаритима го*на руског емигранта.

„Привукла ме је гравитација го*на“ искрено признаје Балша.

Ту ми је испала књига из руке. За толику генијалност двије су руке премало. Зна се гдје је та гравитација могла да га одведе у какве сфере и просторе. У оне за које је рођен, гдје је и једино свој међу својима.

То што је ТВ „Нова“ узела интервју од Балше на отвореном простору урадила је праву ствар. Да га је одвела у студио цијелу зиму би морала радити с отвореним прозорима. Па послије кажу да уредници те телевизије нијесу мудри лљди. Јесу. Јесу. С руком на икони – јесу!

Такође се зна и да га је ДПС жири за ту сплачину од текста наградио „Мирослављевим јеванђељем“. И он да каже за прошли систем да је био катастрофалан.

Моралан овај Брковић. И моралан и захвалан. Далеко му лијепа кућа. Ако његова критика прошлог система није застиђе и смијурија – шта јесте!

А „Мирослављевог јеванђеља“ што се тиче – неће моћи!

Имам поуздану вијест да ће УКЦГ покренути званичну иницијативу за ревизију „Његошеве“ као и награде“ Мирослављево јеванђеље“, с идејом да се формира крајње стручна комисија која ће провјерити и непристрасно процијенити квалитет дјела награђиваних у протекле три деценије. И неће бити сами. Главом гарантујем – неће!

Ко је заслужио – са срећом. Дуго и поносно да их носи. Ко није, да се незаслужено не кити Његошевим и Мирослављевим именом. Не због полуписмених и неписмених лауреата, искључиво због ауторитета великога Његоша и мученог Григорија дијака. Та се имена и могу и морају заштити.
А шта је неки Балша на Новој причао, нека исприча опет. Ето му и других екрана. Отвориће му их сто од сто. И даље тај сплет медикоритетских цријева и ведри и облачи. То зло се без чуда развезати не може.

Ето му и перо (ако га није појео) и колумне, академик Горан Бјелановић му одговарати неће. Никад ми није било важно шта него ко то прича. Ни лик ни дјело овога лика ме не импресионирају. Не вуче ме гравитација го*на, па то ти је.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: