Кад дупе главу води

Пише: Емило Лабудовић

„Све је пролазно, само су интереси вјечни“, једна је од истина која најбоље објашњава токове историје, друштвене мијене и скретања са деценијских курсева. Ово правило посебно важи за међународне и међудржавне односе, гдје не постоји „љубав“, историјска и цивилизацијска блискост довољно јака да неку државу и неки народ вјечно задржава на истом курсу и у истој „породици“.

Али, нормална и „паметна“, друштва прије сваког скретања у овом или оном правцу, пажљиво вагају тежину интереса, његову дугорочност, могуће негативне последице, и, тек кад све саберу и одузму, крећу одређеним историјским током и у нову, изабрану, државну „дружину“. И при томе се строго води рачуна да се врата кроз која се излази у ново окружење никад не затварају дупетом јер, ко зна шта све вријеме може донијети. Али, рекох, тако раде нормална и паметна друштва и државе.

Црна Гора је, ево неко вријеме, направила снажан и дубок заокрет са своје историјске путање. Прво је напустила цивилизацијски круг којем је, од настанка, припадала и самопрогласила се дијелом „западне цивилизације“. При томе је то урадила тако несмотрено, радикално и без остатка, што би се рекло: из коријена, заборављајући на истину, стару колико и човјечанство, да је дрво без коријена – обичан балван!

Одричући се источног цивилизацијског круга, Црна Гора се, безочно и бездушно, одрекла и традиционалних пријатеља који му припадају, и из свега изашла снажно залупивши врата. Дупетом. И не само што их је залупила, већ је „остављене“ оптужила за сва своја зла и невоље, и скоро да нема дана а да им прстом не убоде у око. Јер, онај ко једном изда и остави „своје“, мора довијека да се додворава и улизује новој „фамилији“. И кад она то тражи, али и кад не тражи.

Тако се ових дана црногорско Министарство вањских послова истрчало да прије многих, позванијих и заинтересованијих, осуди Русију за злочин над цивилима у Украјини. Рекло би се: оправдано, јер цивили су недужни и изван свих циљева ратног сукоба, без обзира којег интезитета. Међутим, њих углавном убрајају у ратни „колатерал“. Али, чињеница је да не падају и нијесу падале цивилне жртве само у Украјини, и „убице“ нијесу били само Руси. Међутим, у дипломатским, а то ће рећи и у државним, круговима Црне Горе одавно су заборављене адресе „извођача колатералних радова“ у Грделичкој клисури, Алексинцу, Нишу, Бањској, улици Васе Мискина, пијаци на Маркалама, на Петровачкој цести…и, изнад свега и прије свега – на муринском мосту. И не сјећам се да је МВП Црне Горе икада прозвало џелате и „запријетило“ им Међународним судом правде. Јер, „злочинци“ су само Руси и Срби, сви други су само утјеривачи правде и заштитници демократије. Од СРЈ, Етиопије, Либије, Ирака… све до Нагорно Карабаха.

Неспорно је да Црна Гора, кад је већ дубоко застранила Ранковим и Миловим „макадамом“ према Западу, има неку врсту обавезе да игра по правилима те дружине. Али, нико, па чак и они, не инсистира да у томе предњачи и да се чеше тамо гдје је баш и не сврби. А све у корист своје штете, губећи не само пријатеље већ и оно, што је са становишта интереса најважније – тржиште. Тај губитак се већ и те како осјећа, у туризму поготово, али њега неће платити новостечени пријатељи већ грађани Црне Горе. А све то за мало тапшања по рамену од којекаквих фићфирића из Вашингтона и Брисела. Али, тако је то кад дупе главу води.
Тешко земљи која себе нема!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: