Да се на полицама филозофа Бена Брамбла, чији је текст у Гардијану запалио друштвене мреже, поред стручне литературе нашло места за само један примерак стрипа Алан Форд, сигуран сам да би српски живаљ уживао у лепом дану (иако је понедељак) након што је Новак Ђоковић, званично (као да нам је то било потребно), постао најбољи тенисер у историји.

Међутим, није нам дао мира филозоф и некада тенисер почетник, па је тако, без филозофирања ћу се усудити да кажем – неспретно и непотребно покушао да нас убеди да Новак, заправо, није најбољи тенисер свих времена.

„Ако каниш побиједити, не смијеш изгубити”, добро познате речи, о какве ли ироније, Броја Један.

Чак ни читав један примерак, већ само једна реченица била би довољна да јутро прође без стреса и нитроглицерина.

Али, време у којем се додељују медаље за 27. место на кросу, у којем су сви победници – и они који то јесу и они који не мрдну прстом, када су шампиони и легенде они који немају чиме да одбране те неосвојене титуле, чини то да више пажње добију осећања оних који, просто речено, нису најбољи.

И то би било сасвим у реду, само да није једног малог детаља – да се не чини све да се умањи успех оног који га је својим делањем заслужио, не би ли се та разлика између њега и оних других, избрисала.

Спорт, колико год некад био суров, управо је вољен због тога што, углавном, сасвим јасно доноси одговоре на питање – ко је најбољи? Већина спортских проблематика са таквим питањем обично не захтева превише размишљања. А, опет, поједини желе да докажу своје постојање мишљу, што, у овом случају, заиста није било неопходно.

Тако је, поделивши своје мисли са читаоцима, Брамбл поделио и своју латентну тугу због тога што је Новак Ђоковић најбољи тенисер свих времена. Заправо, Брамбл нас је (све нас који смо нажалост прочитали његов чланак) провео кроз четири од пет стадијума туговања.

Негирање

Прва реакција на трагичне вести (на пример – да је један Србин најбољи у игри која је направљена за друге) јесте негирање. Прва и сасвим нормална реакција – понашати се и говорити као да се то није догодило.

„Многи кажу да је сада Ђоковић највећи играч свих времена. Има 23 гренд слем титуле, а да ли бројеви могу да лажу. Да!”, почео је своју мисао Брамбл.

Одбрамбени механизам је почео да ради свој посао – негирањем блокира емоцију након спознаје, њему, трагичне истине.

У овој филозофској зачкољици – човек који је освојио све, освојио више од било кога у историји, који је победио све оне који су се мерили са њим, није најбољи јер те победе и титуле не говоре истину.

Бес и љутња

Након фазе негирања, долази фаза беса и љутње. Зачарани круг који цртају ове емоције обично повређују ближње – породицу и(ли) пријатеље, али у овом случају, повређују искључиво аутора.

Како другачије протумачити низ бесмислених измишљених ситуација које, тобоже, говоре његовој тези у прилог?

„Претпоставимо да наиђе тенисер који је висок три метра. Сваки сервис му је ас. Никада не губи свој сервис. Осваја 30 гренд слемова. Да ли је он највећи свих времена? Не. Идеја је смешна”, „објашњава” Брaмбл.

Зашто бисмо, забога, замишљали трометраша који не губи сервис?

Следи још креативнији и луђи пример:

„Или претпоставимо да је у наредних неколико година избије још један светски рат и да је већина младића регрутована. Али гренд слемови се и даље играју, а извесни Дејв их осваја 30. Да ли је Дејв највећи? Сигурно не”.

Због чега замишљамо светски рат и зашто је Дејву до тениса у таквом тренутку?!

Лично, мени омиљен аргумент, до којег сам на читаву ову расуту мисао гледао са осмехом, а онда схватио да је враг однео шалу, јесте следећи:

„Када је реч о физичким предностима, Ђоковић није висок три метра, али је изузетно брз и флексибилан. Он је, како кажу, ‘човек од гуме’. Ово је огромна физичка предност. Омогућава му да продужи поене и уништи своје противнике. Његове способности у одбрани и нападу, као и то да је стратег који води своје противнике, део су његове величине. Али његове физичке предности, у исто време, умањују величину његових достигнућа.”

Дакле, ако сам добро разумео, а заиста желим да оставим простор и могућност да немам капацитет да сажмем све – у спорту у којем је физичка припрема изузетно важна, у којем се свако труди да буде боље физички припремљен од противника – онај најспремнији није бољи од осталих (иако их побеђује) зато што је – спремнији од свих осталих?!

Човеку којем је тело његов храм, који пази шта уноси у њега (због чега има само 23 гренд слема), човеку који са 36 година игром изазива грчеве код деценију и по млађих играча којима предвиђају невероватну будућност, пребацује се то што је предан спорту, себи и својој дуговечности?

Још битније – пребације му се оно што се сви труде да раде, али он то ради боље од осталих. Врхунац бесмисла је да баш због тога није бољи од осталих?!

O tempora, o mores!

Преговарање

У фази преговарања, често посежемо за реторичким питањима, како бисмо олакшали бол – верујемо да би било нешто другачије, да смо могли да учинимо нешто више, само да је, само да смо…

Свесни да је ситуација ван наше контроле, па на све начине покушавамо да дођемо бар до осећаја да имамо све у својим рукама, тако креирамо ситуације које се неће догодити. Јер, сасвим јасно и недвосмислено, не могу да се догоде.

Тако и творац овог апсурда верује да бисмо добили дефинитивно одговор на питање ко је највећи у ситуацији која је незамислива. Не само у тенису. Ни у спорту. Ни у животу.

„Могли бисте рећи да се највећи свих времена одређује хипотетички, односно ко би кога победио на врхунцу. Али тениски мечеви се играју другачије. Може бити да би Федерер на свом врхунцу победио Ђоковића на свом врхунцу, који би заузврат победио Надала на свом врхунцу, а ипак је истина да би Надал победио Федерера! У ствари, могло би бити да би Кирјос на свом врхунцу победио било ког од ове тројице играча на врхунцу, али то не би учинило Кирјоса најбољим свих времена.”

Депресија

У фази депресије, Брамбл сасвим очигледно говори да је Ђоковић најбољи тенисер свих времена, само недостаје да то превали преко усана.

„Мислим да је највећи тенисер свих времена, ако можемо да схватимо овај појам, нека функција ко би, на свом врхунцу, доследно побеђивао друге великане на њиховим врхунцима, на разним подлогама.”

Ђоковић – Федерер 27:23 (на тврдој подлози 21:18, на трави 3:1, шљака 4:4)
Ђоковић – Надал 30:29 (на тврдој подлози 20:7, на трави 2:2, на шљаци 8:20)

Дакле, Ђоковић је побеђивао све, на свим подлогама, само је у „минусу” на шљаци у дуелу са Надалом. Даље, Брамбл наводи да је скор са Федерером „небитан”, зато што нису били на врхунцу у исто време?

Ђоковић је до врх(унц)а дошао у ери највећих тенисера у историји, побеђујући их, преотевши трон и наметнувши своју еру. И то не пред крај њихове каријере, него је владао поштених десет година! Ах, да… Заборавих – не рачуна се јер је био физички спремнији од осталих.

Брамбл опет признаје, а не признајући заправо, да је Ђоковић највећи.

„Огроман фактор овде је менталитет. Заједничка карактеристика ‘велике тројке’ (Федерер, Ђоковић и Надал) је њихова способност да добро одиграју важне поене и да остану психички чврсти. На крају, највећи би се могао свести само на овај фактор: менталну снагу. Нејасно је ко је у том погледу најбољи.”

Нејасно. Је. Ко. Је. У. Том. Погледу. Најбољи. Признајем, на тренутак сам жарко желео да разјасним ко је у том погледу најбољи, али сам схватио да ће почети Вимблдон док побројим све доказе.

Прихватање

Овај својеврсни „Гиш галоп” Бена Брамбла, у којем је рафално избацио хрпу сулудих мисли која немају додира са реалношћу, служи само да публика, уколико се аргументи не побију, поверује да је све заправо онако како говорник каже.

Пише: Матија Јауковић
Извор РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: