Кад грађани без маске демонстрирају против корона-мера: Да ли је то грађанска непослушност или не?

Они који се излажу високом ризику чије су последице могуће озбиљне тешке повредаме – из нехата или намерно – често губе право на обештету од стране осигурања. Јер осигуравајућа друштва захтевају и реалну процену ризика од стране оштећених и чињење које минимира могуће штете.

Особе које упркос томе игноришу опрез и законе, и на тај начин ризикују здравље и живот, обично су такође спремне да саме плате те последице, ако држе да је то неопходно. Са друштвене тачке гледишта, пресудни је фактор ко сноси ризик и настале трошкове за последице. Грађанску непослушност -у историји идеја- карактерише то што не делегира опасности на друге, већ преузима на себе и ризико и консеквенце.

Обавеза непослушности

„Који ти ризик мисли обузима ?“ Пита Исмена своју сестру Антигону у истоименој драми Софокла када чује да она не жели да остави палог брата несахрањеног. Антигонина одлука је ризик, јер је Креон, краљ Тебе, строго забранио сахрану. Исмене покушава да спречи своју сестру да реализује ту намеру – узалуд. Између сестара настаје раздор. Јер Антигона политичкој моћи јачег супротставља опште право свих да на одговарајући начин сахране родбину. За ово уверење, она се усуђује не само да прекрши закон, већ и да се отворено политички супротстави краљу. Антигона краљевој “заповести смртника” супротставља „неписану, непромениву Божју заповест“: и због тога бива убијена.

Дуго пре него што је Хенрy Давид Тхореау у 19. веку сковао термин „грађанска непослушност“, у античкој грчкој трагедији је дефинисан темљни конфликт везан та тај термин: појединац инсистира на закону који се сматра универзалним и одступа од конкретно у том моменту важећег права. У контексту демократија, већина а не владар приморава појединца или мањину да чини оно што појединац или мањина фундаментално одбија да заступа и ради.

Из перспективе теорије демократије, ова присила се у почетку чини не само легалном, већ и потпуно легитимном, све док год и у уколико су изборни механизми и гласање отворени за све. С друге стране, Тхореау у својим списима говори о обавези непослушности према држави, „ако је њен закон тако конципиран да вас приморава да другима нанесете неправду”. Тхореау се успротивио ропству као и рату америчке владе против Мексика па је одбио је да плати порез који је продужавао ову неправду према другима.

Ако закон приморава једне да зло чине други, тада наступа -каже Тхореау- обавеза непоштовања тог закона и непослушности држави која га спроводи. Баш као што Антигона полази од непромениве заповести Божије, тако и Тхореау полази од запосвести сопствене савести, коју уздиже у универзалног судију. Грађанску непослушност оснивач концепта дефинише такође још једном централном и опште применљивом карактеристиком: постојање простора за деловање савести за једног мора бити консеквентно и беспоговорно прво заступано у односу према свима осталима а друго: постојање тог простора мора бити допуштено и свима осталима.

У фокусу: једнакост свих

То су јасни захтеви, који грађанску непослушност разликују од других форми кршења закона и они у Тхореауовим очима омогућавају легитимациону индентификацију. Тхореау пише: „У сваком случају морам да се потрудим да се не одам неправди коју осуђујем.” При чему важе принципи садржајне узајамности (ако се Антигони дозвољава да сахрани свог брата према обичајима, онда то треба дозволити и свима осталима) и апстрактне уопштености (ако за себе захтевам легитимну могуц́ност одбијања, онда је допуштам и другима у свему што они сматрају за легитимно).

Махатма Гандхи, који је своје политичко деловање био снажно утемељио на Тхореауовим размишљањима, се у својој кампањи за слободу Индије перманентно позивао на ове критеријуме ненасилног отпора, дефинисаног приговором савести. Они су од суштинске важности за разликовање грађанске непослушности од других облика борбе и отпора. Непослушност, која себе жели да види као грађанску, и свог противника признаје као равноправног.

Ону неправду, коју неко не прихвата, тај не почињава другима, па макар они били и властодршци. Јер ко почини грађанску непослушност, не залаже се само за своју ствар, већ истовремено и за идеју једнакости која надилизи лични интерес или позицију савести. С тим је, наравно, повезана и спремност оних који у грађанском смислу нису послушни да за почетак преузму ризик и његове последице уместо да их намец́у другима или њима оптерећују друге.

Како се различито отпор може конципирати и пружати -понекад чак код сличних интереса- показује негативна рецепција Гандхијеве грађанске непослушности, на пример код Франтза Фанона. У својим списима о колонијалном угњетавању педесетих година, Фанон је критиковао ненасилне облике отпора као преслабе и безнадежне те позивао на насилну борбу против тлачитеља. Насиље је код њега стилизовано у средство транзиције у смислу да је било привремено неопходно: како би се накнадно постигао слободан и ненасилан свет.

Разлика између конфронтације с једне стране и провокације с друге за Гандхија је била од фундаменталног значаја. Он је истакао да су полицајци, политичари, експерти и државни службеници увек прво људи, дефинитивно противници, али не и непријатељи. Што Фанон негира. Он у извесном смислу подсец́а на фигуру Исмене, која сw -у поређењу са Антигоном- позива на тзв. право јачег и подређује му се. И Фанон аргументује на темељу апсолутног контраста између „ми“ и „они“: и тако наставља политику неједнакости. Оно што је Антигона тражила у античком театру -или Тхореау у XIX веку или Гандхи у XX- је право на отпор у корист веће слободе и једнакости за све.

Непослушност у садашњости

А данас, 2021? Могу се идентификовати многи протести и облици отпора. Позивање на концепт грађанске непослушности често се користи као оправдање. Користећи поменуте критеријуме могу се направити разлике међу њима. Два примера.

Случај Беларус 2020/21: Демонстрације против изборне преваре Лукашенковог апарата моћи показују све карактеристике легитимне грађанске непослушности. Упркос забранама демонстрација, људи излазе на улице тражећи поштене изборе и демократску слободу за све. Притом стоје ненаоружани и видно незаштиц́ени насупрот безбедносним снагама опремљеним свим замисливим прибором за употребу силе. Хиљаде и стотине хиљада људи месецима стоје руку под руку, певајући, плешући и изражавајући вољу коју насиље власти не може сломити, не прихватајући обману власти.

Притом, ови људи лично преузимају незамисливо висок ризик. Хапшење, застрашивање, мучење и уништавање алати су ауторитарног апарата моћи. Ненасилно сучељавање и истрајност су средства храбрих људи који Лукашенку поручују да може једноставно да оде, да му се неће светити те да неће бити заробљен или убијен. Ко се залаже за демократске принципе узајамности и свеопштости те за слободу и једнакост свих, може у случају Беларуса стати на страну само оних људи који својом крхкошћу подсец́ају на све себи сличне.

Случај Лиестал 2021: Демонстрације против мера за обуздавање пандемије нису грађанска непослушност. Прво, јер су најчешће одобрене од надлежних државних органа, тј. од оних који имају моћ. Друго: тамо где се крши закон, наиме при одбијању прихватања мера заштите, ниподаштава се равноправност свих у односу на реализацију њихових сопствених права а тиме се руши и централни принцип форме зване грађанска непослушност. На који начин? Може постојати – ово је поента грађанске непослушности – оправданих разлозлога да се изађе на улице због забринутости за фундаментална права, особито ако је такав скуп званично забрањен. Међутим, они који се оријентишу ка основним вредностима слободе и једнакости за све (или се барем на њих позивају) у данашње време би требало да носе заштиту од инфекције и држе се потребне дистанце. Јер, тек тиме што их и јавно шитите, демонстранти препознају своје противнике као себи једнаке. Могло би бити да је заморно носити заштитну маску, али са дуге стране као грађански непослушан демонстрант не смем ни у премиси да преузмем одговорност за то што други, због мене, може можда да умре због Ковид-19 или да годинама пати због последица “long kovid”.

Ко своје чињење оправдава позивањем на обавезу грађанске непослушности треба да преузме с тим повезан ризик – уместо да из нехата или намерно излаже друге смртној опасности.

Ауторка: проф. др Christine Abbtпрофесор политичке филозофије на Универзитету Грац, Аустрија.

Превод: Мирко Вулетић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: