Кад је нестао стид и понос?

Пише: Јово Пејовић

Охрабрени нешто слабијим изборним резултатима на изборима у једном броју градова, али и све чешћим расколима унутар партија или коалиција побједничке већине од 30. августа 2020. године, кадрови ДПС у институцијама система кренули су у отворену опструкцију нове власти и представљају опасност да се успоре очекиване промјене у држави.

Да се ради о сихронизованој акцији, да се закључити из наступа посланика ДПС, али и медија блиских бившем режиму, као и дешавањима у судској власти и полицији гдје се непочинства бившег режима настоје сакрити причом о непотизму и привилегијама нове власти. Таквом стању доприносе не само неспоразуми унутар партија и коалиција политичке већине, већ и неке одлуке које изазивају незадовољство грађана, нарочито оне које подсјећају на вријеме владавине ДПС, нарочито у дијелу привилегија функционера. Стиче се утисак да и нека нова кадровска решења у Влади, институцијама система, локалним управама и предузећима нијесу на нивоу изазова који се пред њима налазе, било да се ради о препознавању или брзини решавања наслијеђених проблема. Ако се вратимо неколико деценија уназад, видјећемо да наш суноврат није дошао преко ноћи. Напротив, све је почело оног тренутка када су велики лопови замијенили мале. Кад је нестао стид и понос? Када су јагњеће бригаде замијениле тајкунске? Када су радници из фабриччких хала избачени на улице, а фабрике претворене у грађевинске парцеле? Када су тајкуни блиски режиму почелу градити своје приватне империје? Када се на власт долазило опљачканим парама? Када су нас политичари почели убеђивати да је лаж истина? Када су дипломе почели куповати криминалци и партијски војници да би се дочепали фотеља? Када је лоповлук проглашен сналажењем? Када су организоване криминалне групе постале власници државе? Када смо се одрекли имена и презимена, да би се додворили моћнима? Ако то знамо, а морали би сви знати, онда не смијемо више никада дозволити да нас један број актуелних политичара из нама добро познатих кухиња убјеђује да су они ти који знају, како да изађемо на прави пут, јер када год су нам обећавали бољи живот повели су нас стрампутицом.

И не само то, већ су нас једни те исти више пута преводили жедне преко воде. Са памећу коју један број политичара и њихових ментора манифестује чекају нас још деценије и деценије живота без перспективе. Данас је за поштовање имати петљу и рећи истину у очи свима који манипулишу са грађанима, било да су им блиски или далеки. Ми живимо вријеме у коме политичари што више лажу то им народ више вјерује. Ако према лажима не будемо имали исте критеријуме и са њима се не будемо обрачунавали на исти начин, било да долазе из ваших или туђих редова, нема нам спаса. Зато поштујем људе који нијесу свачији. Које не можете купити нити уплашити. Који нијесу за свакога.

Свјестан чињенице да су тешка времена за људе који не знају лагати, варати и мрзјети, вјерујем да ћемо се против те пошасти у будућности одлучније обрачунавати, као што ћемо морати чешће упозоравати лидере политичких партија да њихова међусобна нетрпељивост и борба за лидерске позиције не могу бити препрека да сви заједно радимо на стварању друштва достојног човјека. Од када смо престали да вреднујемо, да нам најважнији критеријум за давање подршке некој личности буде какав је ко човјек, Црну Гору је преплавила пестокупљевина.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: