Кад крст постане претежак – тад га је најлакше носити

Пише: Михаило Меденица

Кад посрнеш и паднеш знај да си на правом путу, добри мој, јер сваки други је лак, без запрека и одрона.

Само погрешан пут води право, не умара, лако се њиме корача, превише је одморишта, тушта “добронамерних” вољних да пођу с тобом даље и прекрате време…

Не прекраћуј време, брате, није нам дато да га кратимо ко подране ногавице, не наседај на ту обману- дана има довољно али тренутака премало, а они су суштина.

Тренуци нас чине кадрима да учинимо чуда, а дани су свакоме дати… Кад помислиш да не можеш више тад можеш највише, веруј!

Када крст постане претежак тад га је најлакше носити- што је корак тежи то је већи. Кад с муком корачаш- најдаље стижеш!

Не убеђуј никога у снагу своје вере, слабиш је, само убеђено веруј и нећеш чути те погане гласе, ништавни су.

Снага вере је у њиховој немоћи да те убеде како је стаза долином планине лакша од оне која води стрмо навише- није их Господ саздао да мимо њих прођемо већ да се на њих успемо.

На врху ћеш вазда наћи себе где у смирају седиш спокојно загледан у достижне даљине…

Вазда ћеш бити сам, но то није прогонство нити проклетство, напротив, нема већег благослова од самовања јер како би другчије јасно чуо себе?!

Кад чујеш себе чућеш и друге, оне истинске гласове, искрене, и тада неће звучати као топот, застрашујући хук бујице, већ ко литургија.

Кад погледаш видећеш небројено самих како заједно газите планином као облаком и знаћеш да разликујеш самоћу од усамљености.

Сами побадају распећа на врховима- усамљени товаре свој крст на туђа плећа не схватајући зашто им је “растерећенима” сваки корак окамењен.

Не дозволи да те убеде како сам ништа не можеш да учиниш, јер учинио си толико тога чим покушавају да те разувере!

Не застај док ти добацују како борба нема смисла, изгубишећ корак с тренутком а њих је премало.

Дана има довољно, али шта су дани до јаловиште пуко ако те уставе у трену?!

Дани су превртљиви и лажљиви, тренуци су суштина, истина, и све што учиниш у њима сабраће се у дане које ћеш јасно видети с врха загледан у достижне даљине.

Не дај, нико и никада не дај, себи нарочито, да помислиш како је шта неповратно изгубљено!

Неповратно је туђе, а своје не можеш да изгубиш док год га тражиш!

Кад тражиш не одустај јер ћеш га наћи, твоје је!

Могу они погано да га затурају али не могу да ти га изгубе док год имаш вере да није залудно тражити га!

Нису Дечани, брате мој, високи јер су недогледни, већ зато што ми крај њих узрастамо…

Могу да их крију али не могу да их сакрију, веруј у то и видећеш да су Проклетије проклете само за оне који не желе да су попну на њих.

Где те убеђују да нема српске главе- има српских костију.

Где су кости ту су довека живе главе…

Кад ти кажу: “Не иди”, а ти закорачи- што је за њих понор за тебе је корито реке свих суза векова.

То је наш Јордан!

Где кажу да ћеш пасти ти стани и рашири руке- развиће се сенка крста по читавом Призрену, Пећи, Ђаковици, Ораховцу, Хочи, Приштини, Обилићу, Дреници, Косову Пољу…

Кад чујеш незнани језик с праотачког прага веруј да они не разумеју себе али знају сваку реч твоје тишине.

Где они заграбе да преору ти заграби да пожњеш- то је снопље наше вечности!

Границе су на оним стазама подно планина, врхове нико да разграничи не може- ту се на своме са Господом разговараш!

Не скривај патњу, нек је виде, док патиш жив си, а док си жив патњом ћеш знати докле је твоје!

Они се надају болу, болом је лако трговати, али патњом не може нико.

Није то слабост већ јачина човечја. Болом ће згаснути тамјаништа Грачанице али ће патњом довека благословено мирисати видом ослепљене Симониде…

Не дај, брате мој, да те убеде како ће ти тренутке укрупнити за дане, јер данима се може трговати али тренутком смо усидрени у вечности.

Не бој се ако посрћеш и падаш- то је једини исправан пут!

И ако ти угасе воштаницу ти настави за њеним пламеном…

То је благовесни мрак а не тмина.

Њихови дани су црнило кроз које се сунце не види, а твоје је сунце тамо где те убеђују да за нас више не свиће!

Никада не залази, веруј, видећеш са врха кад крст постане претежак а ти га понесеш ко да је читав од облака…

Јесте! Ту је небо Србиново!

Ту где би они да граниче људе одвајкада се не међашимо ни с Господом…

П. С. Посвећено сабрату који је поклекао, баш као и свакоме од нас који би радије подножјем планине…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: