Кад Мило побиједи, сви су губитници

Пише: Стефан Ђукић

”На нама је да их побиједимо и то ћемо са задовољством учинити, али они ће поднијети одговорност јер ће терет њиховог пораза имати трагове на оно што је даље питање цркве” – Мило Ђукановић

Политичка свакодневица је у 2020 години, макар што се Црне Горе тиче (мада ни у већини других земаља није другачије) толико убрзана да није необично што многе изјаве, многа дешавања, пролазе малтене неопажено. Ипак, некад су те ситнице толико важне да, ако пропустимо да их прокоментаришемо, губимо суштину ствари које наводно пратимо. Зато, иако су догађаји полицијског покушаја озакоњења злоупотребе изборне воље у Будви некако све друго бацилли у други план, изјава предсједника ДПС-а а успут и предсједника државе је веома знаковита и од суштинске важности.

Опште мјесто сваке друштвене анализе у Црној Гори је прича о подјелама – оне постоје у апсолутно свакој пори друштва, од оних наизглед суштинских (нација, језик) до неких сасвим ефемерних (постојање двије супротстављене масонске ложе представља чак комичан примјер). Небројени трактати и томови би се могли исписати о овој појави али чини ми се да је њену садашњост најлакше извести кроз горенаведену изјаву Мила Ђукановића. Дајмо овој изјави контекст и премотајмо суштинске догађаје. Крајем 2019 године, Скупштина Црне Горе је донијела један закон, упркос позивима три највеће вјерске заједнице у Црној Гори да се са тим сачека, притом одбијајући преко стотину амандана опозиције. Православна црква, најпогођенија поменутим законом, организује протесне литије на које, и то нико не спори, излази највише грађана Црне Горе у историји. Штавише, први пут се дешава да се протести дешавају истовремено у више градова, јер смо до сада углавном имали централисање протеста, најчешће у Подгорици, гдје би се онда слили људи из свих других општина.

Како би један државник требало да реагује? Он, да је државник, да је предсједник свих грађана, а не само своје партије, би морао одмах да схвати тај сигнал и да дјелује. Свака држава је скуп свих њених грађана, а не неких замишљених 50% + 1, те треба да тежи томе да њени закони буду по вољи и за добробит свих. Самим тим, ако се против неког закона буни 10 000, 100 000 или 300 000 грађана, закон треба преиспитати, треба разговарати са тим људима и организацијама (искрено и отворено, а не уз пријетње и увреде), ослушнути и наћи рјешење које ће учини да закон прихвате сви који живе у овој држави. Државник би иницирао измјену закона, дао га на консултативни референдум или урадио нешто треће јер је посао државника да изграђује државно јединство, не да ствара друштво у којем се један значајан број (а ја заиста не желим да лицитирам о бројкама, имајући у виду широке злоупотребе истима) осјећа губитником, пониженим, грађанином другог реда за чија интересе или емоције држава као политички тоталитет не брине.

Нажалост, а то најбоље видимо кроз цитат, ми државнике немамо, ми немамо предсједника државе, већ предсједника партије. Просто је нејасно како се било каква политичка заједница може схватити као утакмица, као борба између једне партије и једне организације, између партије и грађана, између партије и било чега другог. Можете ли замислити Доналда Трампа, предсједника САД-а који несумњиво игра на одређене америчке подјеле како, током Black Lives Matter протеста (који жестином превазилазе било шта што смо ми овдје икад доживјели) каже “на нама је да их побједимо и то ћемо са задовољством учинити, али они ће поднијети одговорност јер ће терет њиховог пораза имати трагове на оно што је даљи статус афроамериканаца”. Таква изјава би била скандалозна и навела би читаво друштво, чак и његове присталице, да истог момента траже његову смјену. Иако су проблеми о којима говоримо различити, једна ствар је идентична – није посао предсједника државе да “побјеђује” било коју групу или организацију у држави. Ако се присјетите било којих других протеста, сјетићете се да је дискурс исти – и онда када је министар Бошковић говорио о људима који бране Сињајевину, и онда када је министар Шеховић говорио о људима који су бранили гимназијски парк и чемпресе те у гомили других случајева. Никад представници власти не уважавају чињеницу да они који се буне имају легитимне циљеве за које вјерују да ће унаприједити друштво у ком живе већ су увијек таргетирани као “изгредници”, “непријатељи”, као неко кога ће они, представници државе, побједити. Ове примјере (а тако је и у другим ситуацијама) наводим да не би неко помислио да чланови странака на власти нису намјерили само да “побједе” цркву, они сваку другачију визију сматрају непријатељском, сматрају нечим што треба “побједити”. А те побједе су суштински безвриједне. Оне заправо показују да партије које су заузеле власт државу виде као плијен, што је више пута сјајно истакао Томаш Дамјановић, као нешто што су “освојили” у некаквој борби или рату и онда га дијеле међу собом, као варвари који су похарали Рим. Они државу не виде као политичку заједницу, већ као гомилу похараних ресурса које заслужно дијеле међу собом. Ако се ко наново супростави тој похари, онда ће га опет “побиједити”. Са таквим свјетоназором се суочавамо.

Због оваквог става смо и даље дубоко располућено друштво. Самим тим, док је Демократска партија социјалиста на власти наше подјеле ће опстајати а ровови ће бити све дубљи и дубљи. Докле год вршиоци власти имају потребу “да побјеђују” половину, четвртину или било који дио становника државе чији су упосленици, сви ми ћемо бити губитници, нећемо се изграђивати ни као друштво, ни као држава, ни као било који тип заједнице. Управо су протестне литије биле прилика да се ради на изградњи заједништва, на прилици да ДПС режим макар уважи велики број својих чланова који је прихватио ту борбу као своју и да каже “ми смо имали једну замисао али не можемо да игноришемо толики број вас који, чак и кроз снијег, сте спремни да се толико борите за оно што сматрате својим интересом”. Замислите да је већ негдје у фебруару режим донио нови закон и измјенио оспорене чланове – онда би далеко уједињенији дочекали искушења епидемије коронавируса, данас би били помирљивији једни према другима и на свакодневицу не би гледали са толиком зебњом. Али у том друштву, у ком нема губитника, би вјероватно схватили да је грађанин носилац суверенитета, да се он пита сваког дана, а не једном у четири године на неслободним изборима (што доказују афере Снимак, Коверта а сад и Списак) и да кад год сматра да Влада не ради у његовом интересу треба да дигне глас. У том друштву, много више грађана би било мотивисано да покуша да га учини бољим, да жртвује себе ради бољитка заједнице. Али нажалост, док је овакав режим на власти и док за предсједника имамо предсједника партије а не државника, ми можемо само маштати о таквом друштву. Зато је први предуслов оздрављена управо смјена власти.

(Вијести)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: