Кад образ поцрни: ДАРА

Пише: Емило Лабудовић

„Ухапсили Дару“ – гласом у којем су се истовремено осјећали туга, бијес и невјерица обавијестио ме је пријатељ о још једном ванредном успјеху полиције у борби против криминала. „Немогуће, кажем ја! Дару нико не може да ухапси! То се само неко у полицији спрда са сопственим образом“. Јер, Дара је симбол а симбол је немогуће ухапсити. Као што се ни вјера не може на крст разапети.
Дару знају сви који су макар и једном побиједили своју грађанску инертност, мирење са постојећим или страх од исказивања сопственог става. Огрнута „тробојком“, не страном него њеном, са пригодним, невјешто али искрено сроченим, транспарентом и својим пискавим али продорним гласом, Дара је увијек била на мјестима на којима се свједочила и славила слобода.

Међу угњетанима, обесправљенима, пониженима, увријеђенима, али поноснима, Дара је била у првим редовима. Била, а није морала, јер она је своја статусна права, колика год да су, ријешила.

Али, неспутани дух слободе, дух правде, дух поштења, дух људскости, доводио је Дару на тргове, на улице, у колоне, хале и сале, свуда гдје се бесједило пркосом и поносом. Али, Дара је и од тога више.
Дару сам упознао давне 2002. године. У јеку је била предизборна кампања, а тадашња Народна социјалистичка странка је наступала у оквиру „Патриотске коалиције за Југославију“. Имали смо трибину у Колашину на којој је, као гост, у име Српске радикалне странке, учествовао садашњи предсједник Србије, Александар Вучић.

Као домаћин, позвао сам око тридесетак учесника на вечеру у ресторан на Црквинама. Кад сам позвао конобара да платим, рекао је: све је плаћено! А цех и није био тако мали. Око 200 тадашњих марака. Помислио сам да је можда управа ресторана жељела да части па сам упитао коме треба да се захвалим. „Дари Радоњић – одговорио је конобар, оној плавој жени која се управо опрашта са Вучићем“. Тада сам је видио први пут. А Дара је тада била куварица у колашинској бази „Црна Гора пута“, са платом која тешко да је достизала поменуту цифру. И тада и много пута касније покушавао сам да јој надокнадим тих 200 марака, али Дара није хтјела ни да чује.

Други гест којим је Дара код мене заувијек „купила“ дубоко поштовање и дивљење десио се на годишњици смрти Слободана Милошевића. Као странка која је искрено поштовала његов патриотизам, одлучили смо да пођемо организивано у Пожаревац а потом и на велики комеморативни скуп у „Сава центру„. Интересовање чланова је вишеструко превазишло капацитете једног аутобуса за који смо из танког патијског буџета могли да издвојимо средства. Због тога је донесена одлука да путују само чланови Главног одбора, што је изазвало жестоку љутњу и протесте осталих чланова и патриота.

Али, према губеру и протезање. Уочи самог поласка, у канцеларију је банула Дара са захтјевом да и она путује. Знао сам да је Слободан био и остао њена највећа политичка љубав, али у околностима када на пут нијесу могли ни бројни угледни и стари чланови Странке, нијесам се усудио да придружим Дару путницима. Покушао сам да јој објасним околности, али Дара је тврдоглаво истрајавала у захтјеву да она „једноставно МОРА да се поклони над Слобовим гробом“! На крају, љута као рис, треснула је вратима и отишла. Рано следећег јутра, док се над Пожаревцем тек расањивала зора, пред капијом Слободанове куће, са његовом сликом формата већег и од ње саме, стајала је – Дара! Никад није хтјела да ми каже колико ју је коштао такси који је платила до Пожаревца, а, посрамљен – признајем, обезбиједио сам јој макар повратак.
Остала је за Даром и она чувена анегдота са Слободановом сликом у кухињи путне базе у којој је радила. Наиме, кад је црногорска власт преврнула ћурак и окренула леђа Србији, шеф базе је позвао Дару и наложио јој да скине Слобову слику са зида. Кад је сјутрадан дошао да провјери, слика је и даље била на истом мјесту, али окренута „леђима“. На шефово питање о чему је ријеч, Дара му је у брк скресала: „ То је, шефе, зато да можете да га пољубите – у дупе“! Слика је, наравно окренута како треба, остала до Дариног последњег радног дана.
И не само тада и не само у тим приликама, Дара је потврђивала своју високу патриотску свијест и спремност на властиту жртву. Иако невична политици, нарочито оној дневној, имала је и има истанчан осјећај за правду и слободу и увијек је била са онима који су дијелили те вриједности. Толико да је израсла у СИМБОЛ! А симбол је немогуће ухапсити. Дару могу привести, могу је, брукајући себе и државу, држати у апсу, саслушавати и кажњавати, али је не могу ухапсити. Јер, Дара је СЛОБОДА, а она не може у ланце и жице. Дара, додуше, није онај Наваљни из Москве, и над њеним прогоном Европа неће пролити крокодилске сузе, али град Подорица, ко год да њом буде владао и управљао, и сви ми у њој, дужни смо Дари Радоњић, пензионисаној куварици са Смоковца, макар једно сокаче са њеним именом. Заслужила га је ништа мање од многих чијим смо именима крстили подгоричке тргове и улице. Јер, и приведена са заставом која је њена душа, Дара је била, јесте и биће симбол једног тешког времена, времена у којем смо, трагајући за правом и слободом, трагали за самима собом и сопственим људским ликом. А Дара је у том трагању увијек стизала прва. Шта је, онда, једна улица, према томе?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: