Кад Србин прихвати Репрезенацију БиХ као своју, утријеће себи пут ка нестанку

Пише: Пеђа Ковачевић

Специфичност посљедњег рата у Босни и Херцеговини лежи у томе што је тај рат завршио без побједника и поражених. Или боље речено – независна Босна и Херцеговина је побједа оних који себе данас зову Бошњацима, Република Српска је побједа српског народа, а кантони у ФБиХ су побједа хрватског народа. Још боље речено – Република Српска је пораз најбројнијих, независна Босна и Херцеговина је то исто српском народу, а непостојање хрватског ентитета је пораз хрватске политике у БиХ. Босна и Херцеговина је, дакле, компромис трију страна.

Држава која је у балканским приликама настала компромисом, а не жељом огромног дијела њеног становништва, увијек ће бити предмет бројних спорова.

Муслимани нашег језика БиХ сматрају својом домовином, куну се у исту и она је њима „једна и једина”. Истовремено, не(свјесно) гаје презир према 75 одсто територије БиХ на којој нису већина. Гаје презир према Српској и територији гдје се вихоре хрватске народне заставе. Ударају на Устав БиХ. Је ли то љубав према домовини или парадокс?

Огромна већина Срба православне традиције домовином сматра, вуковски, све територије гдје се говори овај језик и гдје живе Срби. Дакле, ријеч „домовина” или „отаџбина” код Срба православне традиције се не везује за историјски лабилне државне границе на Балкану, већ за територију на којој живи српски народ и на којој се говори српски језик. Срби нису жељели независну Босну и Херцеговину, те вођени чињеницом да је она компромис, од ње узимају само оно што морају или оно што им треба. Наравно, то што узимају не добијају на поклон, већ је узето плаћено пореским обавезама становништва српске националне свијести.

Србија је својим уставом земља српског народа, те је том, као и историјским чињеницама, матица свим Србима.

Ријетки су случајеви да ћете наићи на Србина у БиХ који навија за Репрезентацију БиХ у фудбалу, рецимо. Ријетки су случајеви да ћете наићи на Србина у БиХ који ће срцем навијати за представнике БиХ у било ком спорту, на музичким или филмским такмичењима. Ријетки су случајеви да ћете наићи на Србина у Босни и Херцеговини који ће у било чему стати иза ње. Зашто? Јер је независна Босна и Херцеговина, као што већ написах, побједа оних који себе зову Бошњацима.

Обичан муслимански свијет на интернету, али и прваци из тог корпуса, на ову чињеницу бацају већ чувену оштрицу: „Тешко ономе ко заспи и буди се у држави коју не воли”, заборављајући да су они ти који гаје презир према највишем правном акту своје државе и према 75 одсто територије те државе. Из Републике Српске ће стићи одговор: „Како ли је бити у кожи онога који се буди, ради и обитава у републици коју мрзи?”

Утицајни прваци код муслиманског живља увјеравају Србе православне традиције да је нужно и нормално бити уз БиХ по сваком питању. Не прејудицирам, али се морам запитати, да ли би они свим срцем били уз Српску у случају да она једног дана постане независна држава?! Наравно да би то био мали број муслимана који гаје српски национални осјећај. У већини, на стадионима бисмо гледали транспаренте сличне оном из Новог Пазара, на којем је писало: „Срце, бубрег, плућа, живела жута кућа”. На тај начин Новопазарци показују оданост Србији, држави у којој живе. Али то никога није зачудило, нити је неко очекивао да ће на трибине стадиона изаћи са заставама Републике Србије и пјевати српске патриотске пјесме. Спорни су, дакле, само равнодушност или презир Срба према БиХ као независној држави.

Који би Србин из БиХ изашао на трибине и навијао за БиХ уз пјесму типа „Ј..о мајку, …. оца, дошо четник са Сокоца”? Који би Србин изашао на трибине и навијао против Србије, земље која му својим уставом даје иста права као и било ком другом грађанину рођеном у Србији? Који би Србин навијао за пораз свог народа? Тај се Србом или више не зове или је на путу да промијени своје вјековно име, свој идентитет и националну свијест, те са тим и поглед на Србију и све што се српским именом зове.

Прижељкујући независност, Хрватска и Босна и Херцеговина су обећавале равноправност свим Србима, те гарантовале да независност неће донијети промјену свијести код српског православног становништва, нити да ће у том смислу бити било каквих притисака.

Након свега, Хрватској фали преко 500.000 Срба, а Босни и Херцеговини између 200.000 и 400.000 поменутих.

Али, једна поражавајућа чињеница је измакла свим српским медијима. Након посљедњег пописа становништва, у Хрватској живи око 200.000 Срба, а само њих око 50.000 свој језик зову српским именом. Не знам да се иједна српска институција позабавила тим питањем. Нисам видио да је иједан новинар ту чињеницу обрадио као поражавајућу. Нисам видио да је ико од српских медија Србе и српски језик у Хрватској ставио у исти ред, као тему за обраду. Дакле, 150.000 Срба у Хрватској свој језик зову хрватским именом. Плашим се сваког наредног пописа.

Био сам дијете, али се добро сјећам једне посјете женском фризерском салону у мом Сарајеву. Сједио сам, ћутао и чекао, како је свако дијете у том вијеку морало, да мама и њене пријатељице заврше своје фризуре. Сјећам се тренутка кад је тета Алма загризла колач и расправљајући о надолазећем референдуму рекла: „Какви Срби? Откуд Срби у БиХ? То су Босанци православне вјере.” И да сам знао, тада као дијете, не бих јој смио одговорити. Данас бих јој објаснио да се израз Босанац везује за територију и да је из те територије и произашао, да је тај израз омеђен границама регије Босне, као и изрази Славонац, Косовац, Шумадинац или Херцеговац, а да су Срби једној својој држави дали име по себи, те је њихово име старије од државе и прелива се преко промјенљивих државних граница, што је с изразом Босанац, Бошњак или Шумадинац немогуће. Данас бих јој објаснио разлику између регионалности, етничке припадности и националности.

Баш као што је тета Алма причала почетком деведесетих, тако и данас њени сународници позивају на нестанак српског и хрватског имена из БиХ.

Прије неки дан је то урадио и бивши поглавар Исламске заједнице БиХ и предсједник Свјетског бошњачког когреса Мустафа Церић.

У свом статусу објављеном на Фејсбуку Церић позива на нестајање српског и хрватског народа у БиХ или барем на нестанак српског и хрватског имена са тог тла. Наиме, у ауторском тексту, који звучи као опјевавање неталентованог поете, аутор велича Босну, све босанско и бошњачко. Прича о томе како је Босна опстала након свих бивших држава у којима се налазила. У томе не би било ништа спорно, да аутор у истом тексту не најављује „дан када у Босни неће бити парадржаве (мислећи на Српску), дан када ће у Босни сви говорити босански језик, пити босанску воду, дисати босански ваздух и хранити се босанским млијеком“.

Непримјерено јавној личности, бившем поглавару Исламске заједнице, Церић се упушта у ширу дискусију с једним читаоцем, мојом маленкошћу, којем појашњава да су Бошњаци и босански језик настали сами од себе и да Бошњаци и босански језик немају везе са Србима и Србијом, већ да су Срби и Србија посљедица Босне и Бошњака. Невјештом употребом метафора и других стилских фигура, Церић појашњава да су Бошњаци праоци Срба, а да су Срби народ Едиповог комплекса, који је жељан освете према своме оцу. Тај отац се ослободио синовљеве љубоморе и преживио покушај убиства. Церић каже да син (српски народ) пати због свог неуспјеха, али да га отац не кори, већ сажаљева у нади да ће се син излијечити од те опаке болести.

„Боље је бити нормалан, него абнормалан. Боље је бити здрав него болестан. Боље је бити човјек, него нечовјек. Најбоље је бити Босанац. Најбоље је говорити босански језик“, додаје Церић.

То би у босанскохерцеговачким приликама значило да сви они који говоре овај језик, а не изјашњавају се као Бошњаци и Босанци, и поменути језик не зову босански, јесу абнормални, болесни и нељуди.

На упозорење Церићевог саговорника и коментатора његовог текста, да је позив на нестанак Срба и Хрвата из БиХ кривично дјело, Церић у десетак преписки ниједанпут није негирао своју мисао. Каже да Србе и Хрвате поштује колико и они њега, али да је прошло вријеме српско-хрватске доминације у БиХ.

„Ово је вријеме босанске Босне. Што прије то схватите, биће боље и вама и нама“, додаје Церић, не објашњавајући када ће доћи „дан када ће у Босни сви говорити босански језик“.

Из преписке са господином Церићем, довео сам у питање његову докторску титулу, а лупетања из историје приписао сам или сенилности, или необразовању из те области, или безобразлуку и силним комплексима. Заобиђемо ли Церића, не можемо заобићи чињеницу да је он до јуче био „први у Бошњака”, и да исто мишљење с њим дијели убједљива већина његових сународника.

У току су Олимпијске игре, наизглед безазлена ствар за било чије националне интересе. Хоћу ли ја под исту заставу с Церићем, мој је избор. Ако Мустафа и ја станемо под ту исту заставу, направио сам први корак ка затирању свог српског имена у БиХ. Направио сам први корак ка свом преобраћању у нешто што нису били моји преци, у оно што нису били ни наши великани: Дучић, Шантић, Кочић, Ћоровићи, Ћопић, Селимовић, Куленовић, Андрић и други који су нас задужили.

Станем ли с Мустафом под исту заставу, сам ћу испунити његова претказања. Да бих му доказао оданост, како је то кроз историју бивало, почећу да мрзим српски род горе него што то он чини.

Управо се, у овом случају, кроз спорт и културу отварају врата за циљеве оних који су жељели независну БиХ, оних који су за грађанску државу на нивоу гдје чине већину, а који кукају о угрожености и залажу се за подјеле на оном нивоу гдје чине мањину. Кроз та врата се испуњава сан Мустафе Церића и свих који мисле као он.

Срби, на вама је!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: