Кад звона проговоре

Пише: Емило Лабудовић

Јутро, илиње, појавило се окићено медаљом сунца чији су се зраци огледали и купали у сребрнастим кадицама росе, наговјештавајући дан не претјерано врео и богомдан за светковину која је слиједила. Остављајући све послове и одлажући све обавезе, црвено је слово – побогу, док је још запарложеним путевима било хлада, кренуло се пут Улице и цркве Светога Јована, на свенародни Сабор, у славу Бога и Светога Илије Пророка – љетњу приславу села. Прашњавим сеоским путевима потом су почеле да пристижу колоне аутомобила, са ознакама градова са свих простора бивше Југе, а било је и „странаца“ – расељени и расејани Шекуларци враћали су се, макар и на један дан, траговима, гробовима и рушевинама, свједоцима њихових коријена. Један од њих потегао је чак из Бразила.

Мада је прослава љетње сеоске славе установљена поодавно, овог пута имала је посебну свечарску дозу; Митрополит будимљанско – никшићки, преосвећени Владика Методије, учинио је част селу, цркви и крају и са свештенством које је саслуживало, служио литургију. Одавно се под сводовима цркве на Улици није чуло тако дивно и гласно појање, одавно црквено звоно није тако громко будило под врелином августа уснулу долину села. Рођак са планине Мокре јавља да се чује не само до ту већ и много даље, према Ругови и утихнулој Пећкој Патријаршији.
Владика Методије, насмијаног и ведрог лица, стрпљењем и добротом свједочи да је, прије свега, човјек народа и из народа, и да га владичанска одора ни најмање није промијенила, благосиља народ, међу којима има и оних ненавиклих и незнавених црквеном протоколу. Али, за све њих, а за дјецу поготово, Владика има осмијех, загрљај и благослов. Па и за понеки селфи, за успомену, јер не долази у село сваки дан тако високо црквено лице.

Почиње општенародно весеље, зачињено бесједом брата Велимира, музиком, пјесмом, звуцима гусала и, надасве, безбрижном дјечјом грајом, а дјеце је сваке године све више. Славска трпеза онаква каква треба да буде, посна али права домаћинска, а нијесу запостављени ни бројни који нијесу могли да уђу у црквени Дом. Има свега, и има за све. Црквени одбор и Мјесна заједница су се заиста потрудили. Весеље се за кратко прекида да би се громким аплаузом Владика Методије испратио, а онда се коло шири и изван црквене порте.

Сабор је прилика да се многи, чак и ближњи рођаци, школски другови, пријатељи, кумови, растурени по бијелом свијету, поново виде након многих година. „Познајеш ли ме“ – реченица је коа се најчешће чује. Прилика је то и да се њихова тек пристасала дјеца упознају са све ређим рођацима који још чувају кућно огњиште и праг, да им се покаже гдје су некад била кућишта, конаци, торови и обори њихових прађедова. Без престанка „раде“ телефонске камере, прикупљају се успомене којих ће се присјећати дуго након повертка и које ће их, акобогда, поново довести овамо.

Међу оним старијим и зрелијим „слављеницима“ толкују се поруке Владике Методија који је, благосиљајући присутне, позвао на народно јединство и слогу. „Нека се политичари гложе, нека тргују и међусобно се уцјењују, наше је да знамо једни за друге, да се нађемо једни другима у вољи и невољи, да једни другима будемо утјеха, снага и потпора“, поручио је Владика, и додао: и да никад не заборавимо браћу са Косова и да им не окренемо леђа“!

Полако се навлаче облаци и све је више прилика да се Громовник „огласи“ грмљавином. „Било би штета за љешнике, а они су ове године једино родили“, више за себе коментарише постарија жена, све чешће гледајући пут Голеша одакле се ваља тамна гука облака. Посјетиоци полако одлазе, стрпљиво чекајући да се испаркирају бројна аута, а домаћини прикупљају суђе, чисте остатке хране, папире и празне флаше, јер Улица опет мора бити чистог лица.

Силазећи вретном и у папрађе зараслом стазом преко Прла ка Гротињама, сјетих се ријечи француског писца, Андре Марлоа, који је записао да је „цивилизација само Писмо са села којег више нема.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: