Када је Европа читала српску поезију

Сав хаос који настаје падом моћног Душановог царства изнедрио је један од наших најлепших споменика нематеријалне баштине, који, осим што представља јединствену целину српске књижевне историје, у себи садржи и важне трагове Немањићке славне прошлости. Након Косовског боја, који је одјекнуо Европом, сав сјај српске државности је утулио и српски живаљ запада у најгору таму средњег века. О српској државности се готово брише сазнаја у европским центрима, а Срби се препознају у штурим описима ретких путописаца као сиромашни, нецивилизовани „дугокоси пустињаци“.

Та слика ће се променити тек почетком револуционарне културне епохе, која је носила више разумевања за борбу за национално ослобођење и епске народне традиције – романтизма.

У редовима оних, чије је авантуристичко крстарење по књижевним и културним наслеђима потлачених малих народа било водиља, нашли су се филозоф Јохан Готфрид фон Хердер, историчар Леополд фон Ранеке, који је написао хронике Првог српског устанка под називом „Српска револуција“, затим писци и прикупљачи народне баштине, браћа Јакоб и Вилхелм Грим, Клеменс Брентано, Лудвиг Уланд, као и велики Јохан Волфганг фон Гете.

О култури балканских народа, а нарочито о српској епској традицији су писали у „Лајпцишким научним новинама“ (Leipziger Gelehrten Zeitung) и „Јенским општим књижевним новинама“ (Jenaische Allgemeine Literaturzeitung). У том периоду Јена постаје један од најважнијих центара славистичких студија у Европи и тај реноме носи и данас. Путописи су, такође, од велике важности, те се од бројних може издвојити „Путовање у Србију у позну јесен 1829. и 1830.“ подофицира пруске војске Отоа Дубислава фон Пирча. Пирч романтичарски описује Србе, пун надахнућа народном поезијом, која буја на сваком кораку.

Поред Јене, Вајмар и Хале постају најважнији центри транспоновања српске народне књижевности. У Халеу је студирао и Доситеј Обрадовић, а за њим је у Хале стигао и Вук Стефановић Караџић, чија су познанства са најважнијим главама романтике и омогућила да се Европом пронесе леп тон о српском народу. Вук је у Халеу био гост познатог лингвисте Јохана Северина Фатера, чија је предусретљивост била од кључне важности да се за штампу припреми наше орско богатство и да доживи европску премијеру. Вуку је додељено докторско звање од стране Универзитета у Јени (24. септембра 1823.), а убрзо је уследило и његово чланство у Пруској академији наука и уметности.

Када се говори о преводима и интересовању европских народа за јужнословенску народну поезију, све упућује на чувену „Хасанагиницу“. Она је први пут преведена на један страни језик (италијански) 1774. захваљујући италијанском географу који је боравио у Далмацији, Абатеу Алберту Фортису. Следеће године је превод Хасанагинице доспео у руке младог Гетеа. Његова фасцинација том песмом га је навела да научи српски језик и да је чита у оригиналу. И није само он говорио српски.

Српски језик су разумели или говорили лингвиста Вилхелм фон Хумболт, затим Јакоб Грим и списатељица Тереза Албертина Луиза фон Јакоб, позната под надимком – акронимом Талвј. Она је повезала српску „експедицију“ која је желела Европи да представи своје културно благо са личностима, које су у великој мери допринеле да мисија и успе. Талвј је 1826. објавила збирку српских народних песама на немачком језику, коју је посветила Гетеу и на тај начин је потпомогла ширењу сазнања о српској народној књижевности и једној другачијој слици о Србима, бар у том времену.

„Срби, за које је остатак Европе сматрао да су сиромашни, изненађују је својом богатом поезијом.“ (Јакоб Грим)

Аутор текста: Немања М. Јовановић
Извор: www.serbum.rs

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: