Kada je Evropa čitala srpsku poeziju

Sav haos koji nastaje padom moćnog Dušanovog carstva iznedrio je jedan od naših najlepših spomenika nematerijalne baštine, koji, osim što predstavlja jedinstvenu celinu srpske književne istorije, u sebi sadrži i važne tragove Nemanjićke slavne prošlosti. Nakon Kosovskog boja, koji je odjeknuo Evropom, sav sjaj srpske državnosti je utulio i srpski živalj zapada u najgoru tamu srednjeg veka. O srpskoj državnosti se gotovo briše saznaja u evropskim centrima, a Srbi se prepoznaju u šturim opisima retkih putopisaca kao siromašni, necivilizovani „dugokosi pustinjaci“.

Ta slika će se promeniti tek početkom revolucionarne kulturne epohe, koja je nosila više razumevanja za borbu za nacionalno oslobođenje i epske narodne tradicije – romantizma.

U redovima onih, čije je avanturističko krstarenje po književnim i kulturnim nasleđima potlačenih malih naroda bilo vodilja, našli su se filozof Johan Gotfrid fon Herder, istoričar Leopold fon Raneke, koji je napisao hronike Prvog srpskog ustanka pod nazivom „Srpska revolucija“, zatim pisci i prikupljači narodne baštine, braća Jakob i Vilhelm Grim, Klemens Brentano, Ludvig Uland, kao i veliki Johan Volfgang fon Gete.

O kulturi balkanskih naroda, a naročito o srpskoj epskoj tradiciji su pisali u „Lajpciškim naučnim novinama“ (Leipziger Gelehrten Zeitung) i „Jenskim opštim književnim novinama“ (Jenaische Allgemeine Literaturzeitung). U tom periodu Jena postaje jedan od najvažnijih centara slavističkih studija u Evropi i taj renome nosi i danas. Putopisi su, takođe, od velike važnosti, te se od brojnih može izdvojiti „Putovanje u Srbiju u poznu jesen 1829. i 1830.“ podoficira pruske vojske Otoa Dubislava fon Pirča. Pirč romantičarski opisuje Srbe, pun nadahnuća narodnom poezijom, koja buja na svakom koraku.

Pored Jene, Vajmar i Hale postaju najvažniji centri transponovanja srpske narodne književnosti. U Haleu je studirao i Dositej Obradović, a za njim je u Hale stigao i Vuk Stefanović Karadžić, čija su poznanstva sa najvažnijim glavama romantike i omogućila da se Evropom pronese lep ton o srpskom narodu. Vuk je u Haleu bio gost poznatog lingviste Johana Severina Fatera, čija je predusretljivost bila od ključne važnosti da se za štampu pripremi naše orsko bogatstvo i da doživi evropsku premijeru. Vuku je dodeljeno doktorsko zvanje od strane Univerziteta u Jeni (24. septembra 1823.), a ubrzo je usledilo i njegovo članstvo u Pruskoj akademiji nauka i umetnosti.

Kada se govori o prevodima i interesovanju evropskih naroda za južnoslovensku narodnu poeziju, sve upućuje na čuvenu „Hasanaginicu“. Ona je prvi put prevedena na jedan strani jezik (italijanski) 1774. zahvaljujući italijanskom geografu koji je boravio u Dalmaciji, Abateu Albertu Fortisu. Sledeće godine je prevod Hasanaginice dospeo u ruke mladog Getea. Njegova fascinacija tom pesmom ga je navela da nauči srpski jezik i da je čita u originalu. I nije samo on govorio srpski.

Srpski jezik su razumeli ili govorili lingvista Vilhelm fon Humbolt, zatim Jakob Grim i spisateljica Tereza Albertina Luiza fon Jakob, poznata pod nadimkom – akronimom Talvj. Ona je povezala srpsku „ekspediciju“ koja je želela Evropi da predstavi svoje kulturno blago sa ličnostima, koje su u velikoj meri doprinele da misija i uspe. Talvj je 1826. objavila zbirku srpskih narodnih pesama na nemačkom jeziku, koju je posvetila Geteu i na taj način je potpomogla širenju saznanja o srpskoj narodnoj književnosti i jednoj drugačijoj slici o Srbima, bar u tom vremenu.

„Srbi, za koje je ostatak Evrope smatrao da su siromašni, iznenađuju je svojom bogatom poezijom.“ (Jakob Grim)

Autor teksta: Nemanja M. Jovanović
Izvor: www.serbum.rs