Кафански човек и Божији човек

Пише: Никола Јовић

У размаку од недељу дана гледао сам филм „Тома“ о животу чувеног певача и филм „Божији човек“ о животу чувеног светитеља Нектарија Егинског. Кроз сагледавање реакција које су изазвали код публике и порука које носе, можемо сазнати доста тога о свом колективном душевном стању.

Наиме, филм о Томи је како недељама слушамо „расплакао Србију“, и даље пуни биоскопске сале, има непрекидну медијску покривеност, већ више од месец дана је непрестано вест и „новост“… Па опет поруке које носи и реакције које изазива јесте та да публика плаче над тужном судбином главног лика и споредних актера, пошто се у њима и њиховим патњама и невољама и сами проналазе на одређени начин. Јасно виде да Тома упркос томе што је имао све (новац, моћ, славу, признања, утицај) суштински није имао ништа или му то макар ништа није вредело јер никада није могао утолити ту црну рупу у својој души, тај зјапећи амбис провалије и бесмисла који га је морио и гонио читавог живота. А значај душе је знао, упркос томе што није био религиозан, већ тужан човек, како се у самом филму наводи. А када се филм заврши остаје осећај горчине јер нема одговора на сва питања и све патње, муке и невоље које се вуку кроз цео филм и као да је цео живот на неки начин узалудан кад ни „велики и славни“ људи нису успели да „пронађу срећу“ и избегну патњу, те пронађу мир и спокојство упркос новцу, слави…
Са друге стране, филм о Нектарију Егинском је без икакве помпе, са слабом, готово никаквом медијском покривеношћу, тихо и скоро неприметно ушао у биоскопе, где га за разлику од Томе очекују полупразне сале на пројекцијама. Али овај филм празне сале надомешћује тако што пуни срца гледалаца храброшћу, смислом и вољом за живот и за борбу непрестану јер видимо да је чак и неко ко је постао по окончању овоземаљског живота светитељ пролазио веома тежак и мучан животни пут, као и ми сами, али је, за разлику од Томе и осталих „селебритија“ успео да нађе одговоре на највеће животне проблеме, невоље и патње и за разлику од филма о Томи овај филм нам заправо даје одговоре, смернице и упутства за опхођење у нашој тмурној свакодневици.

Видимо да неко ко није имао готово ништа (материјално) у животу, неко ко је читав живот бежао и склањао се од моћи, новца, утицаја, славе и помпе, не желећи никада да постане један од „великих и славних“ (а имао је прилику за тако нешто), на крају је ипак завршио већи и славнији од свих оних који су се у животу грабили и „лактали“ да постану то чиме су били опчињени само да би схватили да је то само обмана, илузија и фантазмагорија.

Сматрам стога да је потребно погледати оба филма, прво „Тому“ па онда „Божијег човека“, како бисмо након гледања првог били „уплакани“ и са правом забринути и упитани над сопственом судбином у овом свету, а да бисмо након гледања другог увидели да живот итекако има смисла и да ништа није узалудно за онога ко се држи Бога. Да бисмо прво видели како пролазе они „селебритији“ којима често завидимо и чије животе желимо да проживимо а да бисмо потом видели како пролазе они на које често заборављамо и које често занемарујемо а којих се сетимо нажалост тек кад нас притисне каква велика невоља и мука. Они који се склањају од свега пролазног и овоземаљског а држе се Бога и његовог пута. Јер ко се узда у људе и у земљу зида на песку, ко се држи Бога уграђује себе у небеса и у вечност.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: