Кајмакчаланска битка: Како су српски хероји отворили ,,Капију слободе“

На данашњи дан 1916, почела је Кајмакчаланска битка, која је трајала до краја септембра, и у којој је српска војска, помогнута француским савезницима и руским добровољцима, однијела побједу над бугарско-њемачким трупама.

Више од 4 600 погинулих, рањених и несталих војника била је цијена коју је српска војска платила за освајање “Капије слободе”, односно за заузимање Кајмакчалана. Пуних 18 дана трајале су борбе Срба и Бугара за превласт над највишим врхом планине Ниџе, на тадашњој граници Србије и Грчке.

Прелазио је тих дана по неколико пута из руку српских у руке бугарских војника 2 524 метара високи планински врх, да би последњег дана септембра Прва српска армија и коначно заузела врх Свети Илија.

О томе колико су жестоке борбе биле на овом суровом и тешко приступачном врху, говори и податак да је Дринска дивизија у њој изгубила готово три четвртине свог људства. Међу погинулима био је и комитски војвода Војин Поповић, познатији као Војвода Вук.

Иако без великог стратешког значаја, јер је наступајућа зима онемогућила било какве акције, битка на Кајмакчалану имала је велики морални значај за Србе. Једна од последица извојеване побједе било је и ослобађање Битоља 19. новембра 1916. што је за српску војску имало значај ослобођења првог комада отаџбине коју су напустили 1915. године и, прешавши голготу Албаније, спас пронашли у Грчкој.

У готово немогућим околностима, преко планинских врлети, повлачио се тада читав државни апарат Србије, војска и бројни цивили. Под борбом, у условима сурове зиме, у беспућима, од борби, глади, потпуне исцрпљености, болести, хладночхе, страдале су десетине хиљада српских војника и цивила.

Пошто савезници нису организовали прихват Срба јужно од Скадра, код Сан Ђовани ди Медуа (данас Шендјин) и Љеша, одступање је настављено на југ, пут Драча, углавном под леденом кишом, преко глиба и муља, разливених баруштина, ријека, у колони по један.

Из Драча, француски бродови евакуисали су их, најчешће под окриљем ноћи у страху од подморничких напада, током друге половине јануара 1916. године, на Крф.

Преполовљена српска војска опорављена је и коначно се, априла 1916. нашла у залеђу Солуна. Образован је нови, балкански – Солунски фронт. Она је тако, у септембру 1916, после 18 дана тешке и неизвјесне борбе на Кајмакчалану, успјела да отвори “Капију слободе” и побједоносно крене пут своје домовине.

На воловским колима, по лошим путевима и неповољним временским условима, војници нису понијели само понос и слободу, већ и успомену на велику побједу која им је омогућила повратак у домовину. Од камења са Кајмакчалана направљен је један од најнеобичнијих споменика – осматрачница који се налази у Пионирском парку у Београду.

После Првог свјетског рата, на Кајмакчалану је подигнута капела – костурница, односно спомен црква. На њој је стајао натпис, посвета, краља Александра Карађорђевића: “Мојим див-јунацима неустрашивим и вјерним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овдје као вјечни стражари на прагу отаџбине.”

Извор: Блиц

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: