Какав је човек господин Путин?

Путиново ватрено крштење, на барикадама грађанске власти, привукло је пажњу медија. Први пут су га испитивали о пореклу и природи. Да ли је било нечег више у том прагматичном чиновнику коме је Анатолиј Сопчак толико веровао, или је био безбојан, као што је и изгледао? Путин је био врло затворен, чак тајновит човек, и уопште се није радовао овом испитивачком погледу јавности. Био је то тек почетак дугих и тешких односа са светским новинарима и коментаторима. Прво питање које је заинтересовало штампу било је његово чланство у КГБ.

Иако је то било тачно, истина је да је Путиново искуство из КГБ стварно било кључно у његовим контактима с људима. После много година рада на терену, он је научио да управља својим осећањима, што је вештина која понекад одаје утисак емоционалне хладноће, иако је човек и много интересантнији и емоционалнији него што изгледа. Најбољи пример ове особине је онај када је Малиша, Путиновог кавкаског овчара, ударио аутомобил близу државне резиденције у Зеленогорску. Људмила је одвезла повређену животињу у ветеринарску клинику, али је тамо нису могли спасити. Затим је позвала Путинову секретарицу Марију Јентаљцеву, и замолила је да пренесе мужу жалосну вест. Марина је то учинила и била је запањена Путиновом рекцијом.

„Гледала сам га, а на његовом лицу није било никаквих емоција“, прича она. „Била сам тако изненађена да сам упитала: ‘Можда Вам је неко то већ саопштио?’ Он је мирно одговорио: ‘Не, ви сте први’. У суштини, он је дубоко емоционалан човек, али, кад мора, он уме да сакријае осећања.“ Други човек који му је близак, али је желео да остане анониман, да не би пао у немилост, изразио се мало детаљније: „Никада не можете да упознате Владимира, ако га само посматрате, или чак слушате.

Неко ме је питао на економском форуму у Давосу: ‘Какав је човек господин Путин?’ Па, то је тешко објаснити. Како је Винстон Черчил рекао о Русији: ‘То је загонетка, обавијена тајном и загонетна изнутра; али, можда кључ ипак постоји. А кључ је руски национални интерес.’ Отприлике такав опис може се применити и на Владимира. Нико не може бити сигуран шта се дешава у његовој глави, али можете бити сигурни да је оно што чини, добро за његову земљу.“

Следећа драма за Путина се догодила октобра 1993. године, када су оснивач ЦНН Тед Тарнер и његова супруга, глумица Џејн Фонда, посетили Санкт Петербург због разматрања организације Игара добре воље – међународног спортског сусрета, које је Тарнер први пут организовао у Москви 1986. године, као допринос сарадњи у „отапању леда“ Хладног рата. Амерички пар је одсео у хотелу „Асторија“, а градоначелник је наложио Путину да их прати на свим састанцима. Распоред је био веома густ, и Путин се батргао да све стигне, када га је позвала секретарица Марина и саопштила му да је Људмила (Путина –прим ред) имала саобраћајну несрећу. „Да ли је озбиљно?“ упитао је.

„Не, ништа озбиљно“, одговорила је секретарица. „Али, за сваки случај ‘хитна’ ју је одвезла у болницу.“ „Покушаћу да се ослободим овог састанка и поћи ћу у болницу.“

Саобраћајна несрећа се догодила, исти дан, када је Људмила пошла да узме Машу из школе породичним жигулијем. Седмогодишња Катја је спавала на задњем седишту.

Она је прошла на зелено светло семафора, када је други возач заобишао неки заустављени ауто, пројурио на црвено и ударио у предњи део њеног аута, брзином од 80 километара на сат.

На срећу, ауто је ударен у предњи десни део. Да је ударио у предња или задња врата, или Људмила или Катја би биле вероватно мртве. Од шока, Људмила је пола сата била без свести. Када је дошла себи, прва мисао је била о кћерки. Жени која се зауставила да јој укаже помоћ дала је телефон Игора Сечина, с молбом да га позове да преузме Катју. Та жена је позвала хитну помоћ а затим позвала Сечина. Хитној је требало скоро 45 минута да стигне до места несреће. У моменту њиховог доласка, Људмила је била у стању шока, и није могла да каже медицинарима да је возе у Војномедицинску академију, на шта је имала право због положаја свог супруга. Одвезли су је у једну лошију болницу, која је наводно била специјализована трауматолошка клиника. Кошмар је за њу тек почињао. Стање болнице ју је шокирало. Одељење хитне помоћи било је препуно мртвих и умирућих. „То ћу памтити док будем жива“, прича она.

Извинивши се Тарнеровима, Путин је пожурио у болницу. На пријемном одељењу главни лекар га је уверавао: „Не узбуђујте се, није ни у каквој опасности. Само ћемо јој ставити шину на леђа и све ће бити у реду.“

Када се Марина (секретарица) с Катјом вратила у Смољни, Путин ју је замолио да назове Шевченка, хирурга у Војномедицинској академији (касније Путиновог министра здравља), и обавести га о Људмилиној несрећи и где се она сада налази. Шевченко је хитно у ту болницу послао једног од официра медицинске службе, Све је у реду- говорили су му.Но,он је решио да лично погледа пацијенткињу. Људмила се пробудила у операциној сали; „видела сам неког официра, који је стајао поред мене и држао ме за руку. Имао је врло топао длан. Он ме је огрејао, и знала сам да сам спасена.

У Војномедицинској академији рендгенски снимак је показивао да су Људмилине повреде озбиљне, и она је добила одговарајући третман. Прошло је више од месец дана пре него што је могла да напусти болницу, а и тада је само могла да се вуче по стану. Путин је био бесан због начина на који су му лечили жену у првој болници, но, прагматичан као и увек, није био толико горд да не затражи помоћ.

Средином априла 1996. године, Анатолиј Сопчак је замолио Путина да надзире мере безбедности за посету председника САД, Била Клинтона, који ће одсести у Санкт Петербургу на путу за један од редовних састанака са Борисом Јељцином у Москви.

Путин је био активан иза кулиса, посебно контролишући безбедност при посети високог званичника“, до тога степена, да се Клинтон при лету за Москву жалио да су га за време боравка у Санкт Петербургу „држали у проклетој чаури“.

Сопчак је датум избора градоначелника Санкт Петербурга помакао месец дана унапред, на 19. мај, у циљу стварања проблема опозицији, што се тешко може окарактерисати као демократски потез. Његов супарник био је један од његових сопствених заменика, Владимир Јаковљев, и Путин је упозорио градоначелника да ће кампања бити тешка.

Предизборна кампања екипе Јаковљева, коју су испланирали Коржаков и група московских моћника који су у Сопчаку видели потенцијалног будућег супарника Борису Јељцину, била је прљава. Осим тога, Наина Јељцин, супруга председника, била је кума једног од Јаковљевих унука. И без обзира на све, у трећем тому својих мемоара Поноћни дневници Јељцин се ужасава што су Коржаков и његови колеге – завереници, подржали „кандидата за градоначелника Јаковљева“, значајним новчаним средствима.

Сопчак је изгубио изборе, заостајући само за два процента гласова, и Јаковљев је прешао у његов кабинет у Смољном. Путин је одбио предлог да остане први заменик градоначелника у новој администрацији. Његова изјава је постала главни мото кампање: „Радије бих да ме обесе због верности, него да ме награде за издају“, и те речи стварни су одраз његовог моралног карактера.

Неколико недеља пре председничких избора, јуна-јула, Борис Јељцин је најавио план прекида ватре у Чеченији, али проблем није био решен, и он је изгледао беспомоћно. У претходној години је преживеојош два срчана удара, а живот му је текао између пијанки и отклањања последица неког од многобројних проблема са здрављем.

О, како су Руси жудели за млађим и способнијим председником.

Ипак, упркос свему, Јељцин је извео запањујуће „Лазарово васкрсење“ и задао сензационалан ударац комунистима.

У то време запалила се сауна Путина у викендици.

Када су стигли ватрогасци, кућа је била сва у пламену. Брзо су потрошили воду и, мада је викендица била на обали језера, црева нису била довољно дугачка да стигну до воде. Викендица је изгорела до темеља, уништивши готово сву имовину Путинових, чак и Машине и Катјине играчке и барбике. Људмила је то прихватила филозофски.

Будући да је три године раније била близу смрти, схватала је да кућа, новац и друге материјалне вредности нису важни. Једино што је Путин извукао из пепела био је његов мали алуминијумски крстић, који му је био на врату приликом крштења у Цркви Светог преображења, и који је носио са собом у Израел, 1993. године, да га освети у Цркви Светог гроба.

Пожарни инспектори су закључили да су грађевинци непрописно поставили пећ у сауни, те је ужарени угаљ пао на дрвени под. Пошто су били криви, грађевинци су Путиновима направили викендицу поново, без сауне.

После победе Јаковљева, Путин је прешао у Москву.

Одломци из книге Путин – аутори К Хачинс и А Коробко

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: