Како Бошњаци виде улогу Ђукановића у Сребреници

У Сребреници се догодио геноцид, ако треба и присуством ћу то потврдити, рекао је предсједник Црне Горе Мило Ђукановић. Чини се, заборавивши, да је управо Влада, на чијем је челу био 1995. године, давала гориве за тенкове Војске Југославије, према ријечима бив­шег ми­ни­стра Ре­пу­бли­ке Срп­ске Мом­чи­ла Ман­ди­ћа. 

По свему судећи, овом изјавом да се у Сребреници догодио геноцид, Ђукановић се још једном „доказује“ Бошњацима, јер му је потребна њихова подршка за спровођење својих планова везаних за спорни Закон о слободи вјероисповјести.

А како Бошњаци виде улогу Мила Ђукановића када је у питању Сребреница, најбоље говори текст из 2015. који је објављен на Бошњаци.нет.

Текст преносимо интегрално:

Међународни институт за блискоисточне и балканске студије истражио је улогу премијера Црне Горе Мила Ђукановића у протеклим ратовима и његову одговорност за почињене ратне злочине у ЦГ, Хрватској, БиХ и на Косову, посебно нагласак на улогу у геноциду над Бошњацима, као и злоупотребу Бошњака и Хрвата посебно у изборне сврхе који му служе као гласачка машина.

Ово је само један од архивираних текстова који указује на ратну улогу црногорског премијера најблискијег сурадника балканског касапина Слободана Милошевића у времену кад су се „ђеца играла рата“ и чија улога је посебно важна у времену геноцидне агресије на БиХ закључно са геноцидом над Бошњацима у Сребреници јула 1995. Све вријеме је био члан Врховног савјета војске СРЈ (СиЦГ) и био је један од кључних актера када су се доносила најважнија политичка питања и војне агресије на државе у региону. Дакако укључујући и важну улогу Милошевићевог пријатеља и црногорског предсједника Момира Булатовића, те предсједника Скупштине ЦГ Светозара Маровића, као и министра правосуђа актуелног предсједника ЦГ Филипа Вујановића… Текст објављујемо из разлога зато што посебно међу Бошњацима у дијаспори као и у јужном Санџаку али и у самој БиХ дјелују разне црногорске удбашке групације које покушавају промијенити улогу Црне Горе и црногорског ратног руководства из времена 90-тих, тиме и карактер рата односно агресије на БиХ и геноцида над Бошњацима. Бошњаци морају знати, ратни злочин не застаријева, поменути али и они који нису кадтад ће одговарати за своја недјела. Зато, Бошњаци, опрез!

Врховни савјет Одбране Савезне Републике Југославије

Врховни савјет одбране (ВСО) Савезне Републике Југославије (СРЈ) формиран је 28. априла 1992, три недјеље након почетка агресије на Босну и Херцеговину. Од средине јуна/липња 1992. до средине марта/ожујка 1999. године засједао је укупно 74 пута. Током агресије на Босну и Херцеговину одржано је 57 сједница. Слободан Милошевић је био једини члан ВСО који је био присутан на све 74 сједнице. По наређењу учесника, на 17 састанака није било стенографских записа, од којих је девет одржано 1995. године, прије и послије сребреничког геноцида. У прошлости стални чланови ВСО су били предсједници република, предсједник СРЈ/Србије/Ц. Горе, али по посебној одлуци и министар одбране СРЈ и командант Војске Југославије (ВЈ), а по потреби су позивани или су били укључивани у рад и други државно-политички дужносници СРЈ и република, предсједници републичких влада, као и војно-полицијски руководиоци, не само из СРЈ него у вријеме агресије на Републику БиХ и војно-политички руководиоци из Републике Српске (РС) Ратко Младић и други и тзв. Републике Српска Крајина (РСК) из Книна.

Одговорност Ђукановића за злочине на подручју бивше СФРЈ

Одговорност Мила Ђукановића за злочине на подручју бивше СФРЈ можемо подијелити на два кључна сегмента:
1. Одговорност за злочине почињене у БиХ, Хрватској и на Косову;
2. Одговорност за злочине у Црној Гори.

Двије кључне тачке у Ђукановићевој биографији, а које се могу везивати за његову командну одговорност свакако су именовање на положај црногорског премијера (1991) и присуство и активно учествовање на сједницама ВСО у периоду 1992–1995, као премијера Црне Горе. Те двије чињенице имају изузетну важност због тога што се захваљујући њима долази и до поузданих доказа о томе како је и на који начин Ђукановић заједно са Момиром Булатовићем и/или са Милошевићем по командној одговорности учествовао у злочинима који су почињени у БиХ, Хрватској, али и самој Црној Гори. Неизбјежна је Ђукановићева одговорност за злочине у Црној Гори (незаконита хапшења, депортације, присилна премјештања уз убиства и физичка малтретирања Бошњака и других), али и одговорност за злочине у Хрватској (Дубровник, гранатирања и злочини на територији Хрватске). О томе се доста говорило и писало протеклих година, а посебно за злочиначко, незаконито и нелегално хапшење и предају стотине Бошњака Караџићевим снагама, којима се послије хапшења губи сваки траг. С тим у вези пред Судом у Хагу, али и у Хрватској вођени су поступци против појединаца из државне заједнице Србије и Црне Горе (СРЈ) за одговорност за злочине почињене у Хрватској (Дубровник). У току је поступак у Црној Гори против непосредних извршилаца за незаконита хапшења, депортације, присилно премјештање и убиства Бошњака из Црне Горе без утврђивања командне одговорности Мила Ђукановића, Момира Булатовића и других. Марта 2009. године Момчило Крајишник је другостепеном пресудом управо пресуђен као организатор и учесник злочиначког плана и то због депортација, незаконитог заточења, присилног премјештања и прогона несрпског становништва из БиХ у циљу стварања етнички чистих простора у БиХ.

Суд је правоснажном пресудом констатирао да Крајишник лично није наредио ниједно убиство или злочин, али је пресуђен као организатор и као дио тима удруженог злочиначког подухвата Срба у БиХ. Засигурно је да у блиској будућности у Црној Гори, а након одласка Ђукановића са власти, постоји могућност да се за сличне злочине над Бошњацима у Црној Гори, почевши од 1992. године, Ђукановић, Булатовић и други суде због командне одговорности и удруженог злочиначког подухвата. За наведену пројекцију постоји и више него довољно доказа по међународним стандардима, а због ситуације у региону, посебно након расписивања потјерница од стране србијанског правосудног и политичког система против 19 високих дужносника из БиХ, међународна заједница размишља да у БиХ поновно врати институт суђења у одсуству и универзални систем надлежности који користи Србија и да Ђукановић, Булатовић и други као и србијански политичко-војно-полицијски естаблишмент буду процесуирани у БиХ не само за злочине у БиХ него и у Црној Гори над Бошњацима.

Ђукановићева и Булатовићева улога и значај у планирању злочина кроз учешће у раду ВСО

До сада је остала скривена и неразјашњена улога Мила Ђукановића као активног учесника ВСО у периоду 1992–1995. године. Ово тијело као највиши орган командовања оружаним снагама СРЈ (Србије–Црне Горе) и као одлучујући војно-политички орган по питањима рата и мира је недавно пресудом Хашког трибунала против Николе Шаиновића, Небојше Павковића, Драгољуба Ојданића и других за злочине на Косову означено као својеврсна политичко-војна злочиначка организација на чијем је челу био Слободан Милошевић. Задатак ВСО у периоду 1992–1995 је био управљање и координација политичко-војних акција на подручју бивше СФРЈ, посебно на подручју Босне и Херцеговине и Хрватске, а након Дејтонског споразума управљање и координација на Косову. Слободан Милошевић је све вријеме de facto био на челу ове злочиначке организације и био апсолутни ауторитет. Остали чланови ВСО су били дио de jure и de facto и злочиначког подухвата. Момир Булатовић је био аутоматски члан ВСО по функцији предсједника Црне Горе, а Мило Ђукановић, као премијер Црне Горе, био је активан учесник и реализатор свих одлука ВСО 1992–1995. и даље. Пресудом против Шаиновића и других утврђено је постојање државног злочиначког подухвата од стране Србије на подручју Косова, а као вођа означен је Слободан Милошевић, као предсједник, али и као предсједник ВСО. У то вријеме званичан члан по функције ВСО био је Ђукановић. У току суђења против Милошевића пред Трибуналом у Хаагу, Србија је тражила и добила заштиту од стране судија за транскрипте и записнике ВСО из периода 1992–1995, али и за хиљаде других докумената из тајних архива који говоре о учешћу у агресији и геноциду СРЈ односно Србије као правног насљедника државне заједнице Србије и Црне Горе. Један дио транскрипта стенограма и записника ВСО је сакривен и никада није дошао пред Трибунал, а Трибуналу су предати записници који су заштићени од јавности или су дијелови записника затамњени или редиговани. Један од кључних разлога због чега је Србија (Црна Гора) избјегла непосредну одговорност за геноцид у БиХ пред Међународним судом правде (МСП) у Хагу јесте управо скривање наведених записника и транскрипта са сједница ВСО. У случају да је МСП, који је одлучивао по тужби БиХ против Србије и Црне Горе, имао доказе о томе да је Србија контролирала власт у Републици Српској или њихову војску, Суд не би ослободио Србију оптужби за геноцид у Сребреници, па и вјеројатно у цијелој БиХ.

Чињенице указују да транскрипти и записници са сједница ВСО СРЈ/Србије – тијела које је одлучивало о укупним стратешким циљевима нације и о Војсци Југославије – садрже управо такве доказе. Ти исти записници уврштени су у доказе у случају Милошевић на Трибуналу у Хаагу на тајан и заштићен начин од јавности. Судије су у случају Милошевића имале ове доказе на располагању када су донијеле одлуку да “су увјерени, изван сваке разумне сумње, да је оптужени био учесник у заједничком злочиначком подухвату који је имао намјеру и циљ да уништи дио босанских муслимана као групу”, не само у Сребреници него и у Брчком, Приједору, Санском Мосту, Бијељини и Босанском Новом”.

Одлука је донесена у јуну 2004. године након извођења доказа Тужилаштва Трибунала и позната је у јавности као „Међупресуда“ у случају Милошевић. Постоје индиције да је управо ова „Међупресуда“ и могућност скидања заштите са заштићених записника и транскрипата сједница ВСО у ствари “усмртила” Милошевића у Хагу. Србија и Црна Гора би биле у незавидној позицији пред МСП у Тужби БиХ против СРЈ (Србија и Црна Гора) да је Милошевић остао у животу и да је био осуђен за геноцид у БиХ пред Хашким трибуналом. Најосјетљивији дијелови су, дакле, били недоступни Међународном суду правде и јавности.

Из овог разлога, БиХ није била у стању да, пред МСП, презентира интегралну верзију записника ВСО које је прибавио Хаашки трибунал. Ипак, МСП је имао право да сам затражи приступ документима ВСО. Занимљиво, Суд је одбио да ова документа затражи од Србије. Босна и Херцеговина је захтијевала од Суда да нареди Србији да омогући приступ неедитованој верзији докумената, али је захтјев одбијен. Познат је епилог на МСП, Србија је избјегла непосредну одговорност.

Ратна улога Ђукановића и Булатовића

Записници и стенограми ВСО и даље постоје на Трибуналу и користит ће се заштићени докази на преосталим суђењима као што су суђење Момчилу Перишићу, команданту ВЈ, за злочине у БиХ, Јовици Станишићу, шефу Ресора државне безбједности Србије (РДБ), и другим али и Радовану Караџићу, јер је оптужен за удружени злочиначки подухват на челу и заједно са Милошевићем, Станишићем, Војиславом Шешељом и другим. У Трибуналу се води велика полемика да ли ВСО документе отворити за јавност, упркос одлукама судија Трибунала да се Србији и Црној Гори те 2003. године осигура заштита за тајне архиве у случају против Милошевића.

Улога Милошевића и ВСО је у ствари кључна за утврђивања злочина у БиХ, али и у Хрватској и учешће појединаца и органа Србије и Црне Горе. Чињеница је да Хрватска управо води поступак пред МСП против Србије за злочин геноцида. Учешће Ђукановића као активног судионика ВСО 1992-95. је у ствари учествовање у раду злочиначке организације и то ће бити непосредно утврђено у текућим и будућим случајевима пред Трибуналом. Злочини који су почињени у БиХ у периоду у којем је Ђукановић био дио озлоглашеног ВСО ће бити разматрани ускоро, не само пред Трибуналом. Оптужница против Перишића обухвата управо 1993, 1994. и 1995. годину, вријеме када је Ђукановић по разним основама заједно са Булатовићем био везан за ВСО, а Перишић је оптужен за низ злочина у БиХ почевши од опсаде Сарајева и злочина у другим општинама БиХ до злочина у Сребреници 1995. године. Кључни елементи против Перишића ће бити записници са сједница ВСО на којима је Перишић заједно са Милошевићем, али и Ђукановићем и Булатовићем, био активни члан и учесник. Оптужнице против Перишића, али и Станишића одличне су увертире за доказе против Ђукановића, активног учесника сједница ВСО, али и других чланова и учесника ове злочиначке организације.

Као што је познато, након завршетка рада Трибунала материјали и архиве Трибунала ће бити на диспозицији државама у региону, а посебно БиХ. Посебно ће бити важно утврдити и паралелну одговорност Булатовића, који је такође скоро све вријеме био стални члан ВСО и утврдити координације и одлуке које је спроводио, али и одлуке у којима је учествовао или доносио као представник Ц. Горе у ВСО, јер је Ђукановић као премијер Црне Горе у то вријеме био на челу извршних органа Црне Горе, посебно укључујући Министарство унутрашњих послова Црне Горе, које је најодговорније за злочине који су над Бошњацима извршени на територији Црне Горе.

У то вријеме извођене су и заједничке акције усмјерене према територији Републике Хрватске. Нови доказ у случају у вези са Ђукановићем је његова одговорност за догађаје у цијелој Републици Хрватској, а на основу учешћа у раду ВСО 1992–1995. Оптужница против Перишића али и неке раније пресуде управо доказују да су Ђукановић, али и Булатовић до посљедњег момента учествовали у свим операцијама када је Хрватска у питању, посебно злочини у Хрватској. С тим у вези, крајем 2003. године Ђукановић је добио позив од стране тужилаштва Трибунала за свједочење у случају Слободана Милошевића (оптужница га је теретила за злочине на Косову, Хрватској и БиХ), али је одбио свједочење и тада изјавио: „Ја сам своје битке са Милошевићем завршио, на моју срећу успјешно, и он сада има могућност да у Хаашком трибуналу докаже то што мисли да треба да докаже, али без мог учешћа – нагласио је тада Ђукановић у интервјуу телевизији „Пинк“.

Неколико дана касније његов главни политички савјетник Милан Роћен и предсједник Црне Горе Филип Вујановић изјавили су да би се Ђукановић свакако одазвао званичном позиву суда, али не и тужилаштва Трибунала. Ђукановић се требао појавити као свједок Трибунала, али и не и тужилаштва, јер тужилаштво није хтјело “на силу” доводити Ђукановића и ризиковати да он, сходно правној терминологији, постане “непријатељски свједок” за Хашко тужилаштво и свједочи у корист Милошевића.

Смрт Милошевића је спријечила долазак Ђукановића у Хаг као свједока Трибунала, тј. судског вијећа у случају Милошевић, а тужилаштво је било припремило сетове питања, посебно о времену када је Ђукановић присуствовао сједницама ВСО-а. Вјерује се да би долазак у Хааг, у то вријеме, отворио и одговорност Ђукановића за злочине у БиХ, али и у Републици Хрватској, па чак и на Косову.

Однос Ђукановића спрам злочина над Бошњацима у Црној Гори

Колика је Ђукановићева забринутост због Хаашког трибунала и кривичног прогона, потврђују и његове изјаве из 2008. године везане за злочине почињене над Бошњацима у Ц. Гори. “Дубоко сам увјерен да сва лица наведена у захтјеву за провођење истраге (непосредни извршиоци и ниже рангирани дужносници), па и она која су учествовала у овој акцији, нијесу ништа учинила са предумишљајем и да уопште нијесу знали, нити су могли знати да ће се депортованима, поготово муслиманске националности, јер колико знам, већином су страдали, десити оно што им се нажалост десило, након што су испоручени БиХ и Републици Српској. У ово сам апсолутно увјерен. Ово питање није отварано ни након што је државни тужилац Црне Горе Владо Шушовић посјетио Хаг и од тужитељице Лоуисе Арбоур затражио информацију да ли овај догађај може бити предмет интересовања Трибунала.

Тада нам је одговорено из тужилаштва Хашког трибунала да није заинтересовано за овај догађај” – казао је Ђукановић.

То уопште није тачно, јер се у то вријеме тужилаштво које је водила Арбоур (1996–1998) најинтензивније бавило одговорношћу политичких руководстава свих република бивше СФРЈ и скоро су сви водећи лидери, прије или касније, из тог периода постали или оптуженици, оперативни инсајдери или свједоци Хаашког тужилаштва. Управо је 2003. године због одбијања свједочења у случају Милошевић, Ђукановић дошао у ситуацију да позицију свједока замијени позицијом осумњиченика или чак оптуженика пред Трибуналом.

Најинтересантније је то што је Ђукановић био обећао неким особама из Хашког тужилаштва свједочење у случају Милошевић. Напрасна одлука Вијећа сигурности УН-а да се истраге тужилаштва Трибунала заврше 2004. године спријечиле су Хашко тужилаштво да подиже оптужнице и настави даље активности у погледу одговорности Ђукановића. Ратни злочин не застаријева и кад-тад ће бити могуће извршити покретање поступка против најодговорнијих, а тренутна правосудна фарса са суђењима у Црној Гори и акцијама на обештећењу жртава и породица ће морати добити свој епилог на начин да ће се морати утврдити одговорност Ђукановића, али и Булатовића и других за злочине над Бошњацима.

Посебно имајући у виду да је Ђукановић био премијер и да је био одговоран за рад МУП-а Ц. Горе, а командна одговорност не подразумијева само одговорност у планирању, организовању или спречавању злочина него и у не кажњавању и заташкавању, односно непредузимању мјера, што је био јасан случај са Ђукановићем у почињеном злочину над Бошњацима. Од 1991. до потписивања Дејтонског споразума у Црној Гори нико није одговарао за злочине почињене и у БиХ, иако постоје обимни докази и свједочанства која су се налазила и налазе у Влади Црне Горе.

Тако је јединица војних резервиста на сјеверу Црне Горе ликвидирала породице 23 убијених косовских избјеглица које су током НАТО-интервенције 1999. године покушавале да се домогну безбједне територије бјежећи од српске паравојске и НАТО-бомби на Косову.

Ђукановић и Булатовић и злочини у Хрватској

Из тог периода позната је сљедећа изјава Ђукановића за државни ратнохушкачки дневни лист Побједа 22. октобра 1991. године, гдје је изјавио да је “поход на Дубровник сврсисходан те да је свако супротно становиште издајничко”. Ђукановић је казао да се “не може махати гранчицама мира дотле док се српски народ у Хрватској коље, масакрира, силује, док им се пале куће и уништавају имања само зато што су Срби.

Рат се не добија дезертерством већ мобилизацијом” – поручио је Ђукановић. Учешће Ђукановића и Булатовића у савезним и републичким органима СРЈ се директно везује за злочине. Помоћ у мобилизацији јединица тзв. паравојних јединица, оперативне и логистичке подршке Милошевићу и стављање свих ресурса Црне Горе на диспозицију Милошевићу, који је потом оптужен за злочине на Косову, у Хрватској и БиХ, у непосредној је релацији са Ђукановићем, Булатовићем и другим. Мило Ђукановић као премијер има апсолутну одговорност за све акције према Републици Хрватској, а посебно као учесник сједница ВСО, о чему смо писали у горњем дијелу анализе.

Ђукановић и Булатовић и злочини у БиХ

У горњем дијелу анализе су назначени сви аспекти одговорности Ђукановића, али и Булатовића. Ђукановић и Булатовић су непосредно везани за оптужницу против Перишића, Станишића али и за оптужницу против Караџића, јер ће докази о умијешаности Србије и Ц. Горе утврдити дефинитивно у овим процесима. Мило Ђукановић као учесник сједница ВСО 1992–1995, а Момир Булатовић као члан ВСО-а учествовали су у одлукама у вези и са Сребреницом.

Сребреница је финале геноцида који се десио јула 1995. године. Правосудни и истраживачки органи ће ускоро морати све ове чињенице у вези са Ђукановићем, али и са Булатовићем правно заокружити. Анализа показује да је правда спора, али и достижна. Процеси пред Хашким трибуналом, али и упорност државне структуре БиХ и Хрватске ће бити кључна у доказивању и утврђивању одговорности црногорских великаша на челу са Милом Ђукановићем и Момиром Булатовићем. Жртве су показале да се упорност исплати. На реду су међународни званичници и државе у окружењу.

Црна Гора мора сносити посљедице тужбе против Србије и пресуде, јер је фактички учествовала у агресији на Босну и Херцеговину. Међународни институт ИФИМЕС ће наставити са истраживањем одговорности Мила Ђукановића, Момира Булатовића и других за ратне злочине почињене у периоду 1991–1995. године и о томе редовно информирати јавност. То је битно због истине и правде, без које нема помирења на просторима Балкана. Забрињавајућа је чињеница да ЕУ, чији су један од темеља људска права, у Милу Ђукановићу види свог партнера, чак и фаворита.

(www.bosnjaci.net)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: