Како и зашто треба поштовати иконе

Аутор: Драган Р. Млађеновић

По православном хришћанском схватању света слика или икона (грч. είκών) с ликом Исуса Христа, Пресвете Богородице, светих људи и свештених догађаја, има намену да својом видљивошћу изрази невидљиво и опредмети надпредметно, да га прикаже телесно, у телу, што ћe рећи: на телесно стваран и опипљив начин у складу са богословљем св. апостола Павла: „Јер у Њему обитава сва пуноћа Божанства тјелесно. И ви сте испуњени у Њему, Који је глава свакога началства и власти“. (Посланица Колошанима 2, 9-10). Богословски речено, икону је потребно умно и духовно схватити, па пронаћи и доживети њену благодатну реалност која није од овога света. Будући да представља прозор из времена у вечност и из простора у безграничје кроз које струји дах и изобиље божанских нетварних енергија и улива се у тварни свет, икона представља комуникацију и везу у којој човек види очима вере вишу енергију, нестворену реалност и прима је, усваја и постаје њен причасник и учесник.

„Драмски заплет“ око поштовања светих слика (икона) у Ромејском царству наступио је почетком 8. столећа у време владавине цара Лава Трећег Јерменина (владао од 717–740). Овај владар је сматрао да су иконе главна препрека за обраћање Јевреја и муслимана у Хришћанство, јер су их ови сматрали за „идоле“ које  Друга Божја (Мојсијева) заповест строго забрањује: „Не прави себи лика ни обличја било чега што је горе на небу, или доље на земљи, или у водама под земљом. Не клањај им се нити им служи. Јер ја, Господ, Бог твој, који захтијева да се оданост исказује искључиво њему, кажњавам гријехе отаца – оних који ме мрзе – на дјеци до трећег и четвртог кољена, а исказујем милосрђе тисућама који ме љубе и врше моје заповједи“. (2 Мојсијева или Излазак,  20, 4–5, превео са хебрејског језика Силвије Грубишић)

Овај иконокластички „доказ“ изнео је цар Лав Трећи 726. и 730. у своја два едикта (царска указа и наредбе са снагом закона) о уклањању и уништавању светих икона из храмова на целом подручју Ромејског царства. Тај владар и његови први иконокласти (иконоборци) су намерно прећуткивали (или нису знали) да је сам Бог заповедио Јудејима да начине два лика херувима и да их поставе на Ковчег Завета: „И начини два херувима златна, једноставне их начини, на два краја заклопцу“. (2 Мојс 25, 18) Бог је заиста забранио израду ликова  лажних богова, клањање и служење идолима, тј. идолопоклонство, али се ти „ликови и обличја“ не односе на свете иконе, и зато је позивање на Другу Мојсијеву заповест ускоро престало.

Прогањање икона и њихових поштовалаца наставио је цар Константин Пети (владао од 741–775), син и наследник Лава Трећег, али много жешће и безобзирније. Овај надмени владар је до те мере био властољубив да је своју државну (световну) власт пошто–пото хтео да наметне Цркви. За себе је говорио: „Цар сам и свештеник сам!“ (старогр. βασιλεύς και Ιερέυς). О бескрајној свирепости овог владара са „цезаропапистичким“ амбицијама, коме су иконопоштоваоци дали надимак „Копроним“ (гр. Κοπρώνυμος, „Поганоимени“) говоре многа житија свештеномученика: примера ради, преподобномученика Стефана Новог, царски чиновници су 765. године везаног за ноге вукли коњима по калдрми цариградских улица, док је нахушкана светина трчала за њим ругајући му се. Побожни иконопоштоватељи су из далека пратили мученика монаха Стефана и по улицама скупљали делове и остатке његовог растрзаног тела. (Георгије Острогорски, „Студије из историје борбе око икона у Византији“, Сабрана дела, књ. 5)

Да би очувао какву–такву спољашњу форму, „поганоимени“ цар Константин Пети је године 754. сазвао један иконоборачки сабор у Јерији, на малоазијској страни Босфора. Овај „сабор лукавих“ је у својим одлукама испољио монофизитску једностраност која јеретички признаје само једну, божанску природу (гр. μονὴ φύσις „једна природа“) Исуса Христа. Ова јерес не признаје истину о оваплоћењу Логоса, па је самим тим ликовно изображавање Бога немогуће.

Иконоборачку катастрофу и трагедију зауставио је Седми васељенски (светски) сабор, сазван у Никеји у Малој Азији и одржан од 24. септембра до 23. октобра 787. године, у предивном храму Свете Софије (гр.  Ἁγία Σοφία „Света Премудрост Божја“). (У овом храму је почетком 13. века, тачније 1219. године, Свети Сава Српски рукоположен за првог архиепископа самосталне Српске Православне Цркве.)

Седми светски сабор у Никеји (у историји Цркве познат као „Никеја 2“) сазвали су свети Тарасије, новоизабрани патријарх цариградски (столовао од 784–806), и царица Ирина Атињанка (владала као регент од 780–790. уместо свог сина Константина Шестог), удовица цара Лава Четвртог Хазара (владао од 775–780), тајна поштоватељка светих икона од раније. (Георгије Острогорски, „Историја Византије“, Просвета–Београд, 1969)

Цариградски патријарх Тарасије је као врло учен богослов и у православљу велики ревнитељ, у прилог поштовања светих икона изнео теолошки доказ – догму о оваплоћењу Логоса, Сина Божјег, којим је Бог у Христу постао реално видљив људима. Патријарх је навео познати стих св. Јеванђеља по Јовану који о томе говори: „Бога нико никада није видео: Јединородни Син који је у наручју Оца, Он Га објави“. (Јн 1, 18) Другим речима, кроз могућност и реалност оваплоћења Невидљивог и Неограниченог Бога пружа се људима могућност изображавања људске природе „Јединородног Сина Који је у наручју Оца“, и „Који је икона Бога невидљивога, Прворођени прије сваке твари“. (Посланица Колошанима св. ап. Павла, 1, 15)

Св. патријарх Тарасије се позивао и на писма св. цариградског патријарха Германа Првог, који је због иконопоштовања и писања у заштиту икона смењен и прогнан 730. године, у време првог иконокластичког цара Лава Трећег. („Katolici.org: German Carigradski”. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 20. 11. 2009) У писму иконоборцу Јовану Синадском Св. Герман тумачи христолошко утемељење православног иконописања и иконопоштовања: „Ми не изображавамо лик или слику или облик или неку форму невидљивога Божанства… Али пошто је Јединородни Син Божји који је у наручју Очевом, спасавајући своје створење од смртне осуде, изволео да постане човек, благовољењем Оца и Светога Духа, ми зато изображавамо слику Његовог људског лика и Његовог по телу људског изгледа, а не Његовог несхватљивог и невидљивог Божанства, и тиме настојимо да нашу веру јасно и видљиво представимо, показујући да Он није привидно или као сенку нашу природу Себи присајединио… него да је самом стварношћу и истински постао човек по свему“. (Migne, Patrologia Graeca t. 98, 157C)

Патријарх Тарасије се на Сабору најчешће позивао на „Слова у заштиту светих икона“ које је написао сиријски монах и водећи православни теолог тог времена св. Јован Дамаскин (гр. Ιωάννης Δαμασκηνός, рођен у Дамаску око 676 – преминуо у свом манастиру Св. Саве Освећеног код Јерусалима 749). Св. Дамаскин је у овим списима међу првима јасно уочио тесну богословску повезаност иконе и Оваплоћења Сина Божјег. (Св. Јован Дамаскин, „Слова у заштиту светих икона“, I, 15, Migne, Patrologija Graeca, t. 94, 1223) Оци Седмог васељенског сабора су у свом  догматском „оросу“ (закључку) Дамаскиновим речима јасно изразили ову теолошку истину: „Ко се поклања икони, тај се поклања Лицу личности онога ко је на њој насликан“.

Извор: Наука и култура

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: