Како је 3Д симулација открила брзину којом су наши далеки преци трчали

Наши древни рођаци трчали су на две ноге, као и хомосапијенси, међутим њихова брзина била је много мања него наша. То је показала компјутерска симулација трчања врсте аустралопитхецус афаренсис, чији су припадници живели пре више од три милиона година, а којима је припадала и чувена Луси. Њени су остаци пронађени 1974, и сматрају се најстаријим очуваним остацима жене.

Наши преци врсте аустралопитхецус афаренсис, ходали су усправно, на две ноге, и то је један од разлога што су њихови фосили омиљени међу истраживачима који желе да открију како је ходање на две ноге еволуирао код људи. Ипак, мали је број студија које су истраживале начин трчања хоминина јер то изискује више од анализа фосилизованих отисака стопала и костију, објаснио је Карл Бејтс, истраживач еволуционе биомеханике са Универзитета у Ливерпулу.

Бејтс и његове колеге креирали су 3Д дигитални модел скелета Луси, скоро комплетног и ок 3,2 милиона година старог примерка откривеног у Етиопији. Користили су мишићне карактеристике данашњих мајмуна и површину Лусиних костију да би најпре израчунали мишићну масу древног хоминина.

Потом су користили симулатор за „покретање“ модела који је представљао Луси. На крају су поредили добијене перформансе са перформансама дигиталног модела модерног човека.

„У овој анализи детаљно је приказана брзина трчања хоминина, али и и мишићне адаптације које омогућавају савременим људима да трче на дуге стазе. Реч је о веома темељном приступу“, изјавио је Херман Понцер, еволуциони антрополог са Универзитета Ђук у Дараму.

Шта је све симулација показала

Иако нема издужену Ахилову тетиву, симулације су показале да је Луси могла да трчи на две ноге, и поред скраћених мишићних влакана. Управо се за та влакна сматра да захваљујући њима савремени људи могу да издрже дуже трчање.

Ипак, брзина није била Лусина јача страна. Она је могла да достигне највише око пет метара у секунди, чак и након што су истраживачи премоделирали њено тело са људским мишићима.

Супротно томе, људски модел је трчао приближно осам метара у секунди. Сви модели су показали да су њене физичке пропорције биле главни кривац за ту спорост, а како објашњава Бејтс „чак и ако јој појачате све мишиће, она је и даље имала слабу брзину“.

Истраживачи су онда проценили да ли одређени мишићи имају улогу у потрошњи енергије за време трчања. Када су додали људске скочне мишиће моделу Луси, потрошња енергије је била упоредива са потрошњом животиња сличне величине. Ипак, трчање је постало напорније за Луси када је тим истраживача заменио људске скочне мишиће мајмунским. То указује да адаптације Ахилове тетиве и околних мишића омогућавају модерним људима да трче у дужем временском року.

Бејтс и његов тим сада планирају да истраже да ли су умор и оптерећење костију такође утицали на то како јеЛуси трчала.

Налази су објављени у Current Biology.

Извор: РТС, NATURE

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: