Како је Алберта постала прво мјесто на свијету које је истријебило пацове?

Пацови су морали да дођу из Источне Канаде, што је дуг пут, те су у Алберту стигли тек педесетих година прошлог вијека. Када су “најзад” стигли, влада Алберте их је спремно дочекала: они су покренули врло агресиван програм контроле пацова који је био смртоносан за сваког глодара који је прешао границу Алберта-Саскачеван.

Закон о пољопривредним штеточинама Алберте из 1942. године овластио је министра пољопривреде да одреди било коју животињу која би могла да уништи усјеве или стоку. Свака особа и општина морала је да уништи означене штеточине, а тамо гдје контрола није била адекватна, покрајинска влада могла је новчано да казни власника земљишта или општину.

Године 1950, пацови су проглашени штеточинама, а измјенама закона из исте године захтјевало се да свака општина именује инспектора за њихово сузбијање. Већ наредне године у Алберти су одржане конференције о контроли пацова, а 2.000 постера и 1.500 памфлета под називом “Контрола пацова у Алберти” подјељени су становништву и институцијама.

Између јуна 1952. и јула 1953, више од 60 килограма прашка арсеник триоксида искоришћено је за третрирање 8.000 домаћинстава на подручју ширине између 20 и 50 километара и дужине од 300 километара на источној граници. Неки становници су обавјештени да се користи арсен, а некима је, наводно, речено да је прашак штетан искључиво за глодаре. Због тога је дошло до тровања стоке, живине и кућних љубимаца. Срећом, варфарин – први антикоагулантни отров против глодара – постао је доступан 1953. године. Варфарин је много сигурнији од арсена и многим срчаним болесницима се преписује као средство за разређивање крви, преноси Национална географија.

Број зараза у пограничном подручју нагло се повећао до 1955, али је након 1959. драстично опао. Седамдесетих година контрола је појачана – све просторије у контролној зони од Монтане до Хладног језера се прегледају једном годишње. Најезде пацова се уклањају помоћу мамаца, гасова или замки. Зграде се или привремено премјештају или руше, а такође су се користиле пушке и експлозиви за контролу против пацова.

Било је то нешто попут правог рата.

Данас се у Алберти пацови не смију чувати ни као кућни љубимци, јер се за то може платити казна од 5.000 долара. Неколико бијелих пацова једино се може видјети у зоо вртовима, универзитетима или истраживачким центрима, пише Национална географија.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: