Како је Анте Старчевић од понизног слуге и Србина стигао до „оца усташтва“

У друштвеном тренутку када режимска „елита“, па нажалост и дио опозиционог тијела поприма манир једног понашања, а то је промјена идеологије, нације, у зависности од политичког тренутка, интереса, амбиција, указујемо овом причом, да то није новина, да то није карактеристика овог несрећног времена, да то је било, а бојимо се и биће, јер су и неки Срби прије нас понашали се слично, и постали највећи антиСрби, постали своја супротност, а такви „бивши Срби“ увијек бијес усмјере и искале баш над Србима и српством.

Једна од најупечатљивијих прича, свакако је камелеонство Анта Старчевића, који се сматра зачетником геноцидне мисли, „оцем усташтва“.

Наиме, док је тражио посао, док је желио да се запосли у Београду, био је Личанин, био је Србин, тако је аплицирао, тако се потписивао, човјек који је из личних фрустрација Србе касније називао “слугањском пасмином”, на молби за посао потписао се са “понизни слуга”.

Анте Старчевић је рођен 1823. у Житнику поред Госпића од родитеља Срба. Мајка Милица, рођена Богдан из Широке Куле је непосредно прије удаје за првог мужа прешла у католичку вјеру, а отац Јаков је био из Пазаришта, села покатоличених Срба, потомак херцеговачких Старчевића о чему постоје и писани трагови.

Образовање је започео у пучкој школи у Кланцу, а потом га преузима и образује стриц Шиме Старчевић. У школи су се спрдали с њим, и сигурно не без разлога, називали Влахом. Наводно је био изузетно бистар, али му то ипак није било довољно да упише историју као што је желио.

Након гимназије у Загребу, уписао је теологију у Пешти коју завршава као доктор филозофије. Из неког разлога није желио да се посвети свештеничком позиву те подноси молбу за мјесто професора математике на београдском Лицеју (Гимназији).

Одбијен је и поред тога што је молбу саставио на ћирилици и потписао као ”доктор мудрословија”. Покушао је да добије и мјесто предавача на загребачком универзитету, али поново без успијеха. Опробао се и као пјесник и сатиричар, али је и ту прошао поприлично незапажено.

Након тога се запослио у канцеларији адвоката Шрама. Најзад је пронашао себе у политици, оснивајући заједно са Еугеном Кватерником изразито националистичку „Странку Права“ на чијем челу је остао до своје смрти. Не обазирући се на историјске чињенице, заступао је радикалну идеју Велике Хрватске од Алпа до Тимока, укључујући и сјеверну Албанију.

Анте Старчевић Министарству просвете – пријављује се на курс за професора математике.

,,Што се тиче језика, у коме се имају знаности предавати, држим доста то напоменути да сам родом Личанин.”

Извор: Мјесто чувања оригинала, Архива Србије под бројем : (Лицеј – Л 1838-1863, П.981, од 30. VIII 1851)

“Човjек који је из личних фрустрација Србе називао “слугањском пасмином”, сам се потписао на молби “понизни слуга”

Mолба Анта Старчевића београдском Лицеју, да буде примљен за професора математике. Тада још увijек није био Хрват, чак ни политички, него се изјашњавао географски, као Личанин. Након одбијања молбе, постаје тежак србофоб и на крају зачетник усташке идеје, те се слави као “отац Домовине” у Хрватској.

Анте Старчевић Министарству просвете – пријављује се на курс за професора математике

Високо Књажевсво Попечитељство,
На натечај, који је високо Попечитељство 23. српња т.г. за столицу из математичких знаности на београдском Лицеу разписало, потписани, осећајући у себи снагу, за моћи службу с напоменутим местом скопчану достојно обнашати, усуђујем се моју препонизну молбеницу приказати, и просити, да би ми високо Попечитељство то место поделити достојало.
Разлога, на које би у ту сврху, прошњу ослонио,не имам изван тога, да сам још год.1848. из ових знаности строге изпите поднео,што ће високо Попечитељство увидети из проклопљенога под 1 ) преписа докторске повеље.1
Што се тиче језика, у коме се имају знаности предавати,држим доста то напоменути да сам родом Личанин и да сам у југословенском књижевном језику у год.1849. за учитеља из мудрословја на Загребачкој академији тако, да сам збору мојих писмених и устмених одговора на предложена питања, на првом месту бечком Попечитељству предложен, што ће високо Попечитељство из сведожбе под 2) увидети 2. Решење ове столице још ни сад није дошло.

Знаности друге, у одсек мудрословни спадајуће и друге језике, којих пет знам,у ову сврху, суђинм да није вредно помињати.
Ако ми високо Попечитељство то место повери, настојати ћу речју и чином, да очекивању Попечитељства одговорим.
Међутим моју понизну прошњу свесрдно препорућујућ, с дубоким искреним штовањем остајем
Високог Попечитељства
понизни слуга
Антун Старчевић
доктор из мудрословја

Ваља свакако напоменути да је ова молба, ово писмо писано на ћирилици.

Након одбијања он постаје највећи непријатељ Срба, смтрајући их бићима нижим од животиња, које су само за убијање..

У „Независној Држави Хрватској“ српски народ је био стављен ван закона, а убити Србина или опљачкати његово имање постало је не само право него и „патриотска“ дужност сваког Хрвата.

По њемачком историчару Карлхајнц Дешнер усташка недејла су незамислива без надахнућа које је пружио Старчевић:

„Њихов отац и родоначелник, Анте Старчевић, заступао је гледиште да Срба уопште нема, а све оно што се српским зове да мора исчезнути, због чега су Срби, како је Старчевић писао, предмет кланице. По тој доктрини, наступише сад усташе против Срба, народа који на Балкану стоји културно на највишем ступњу, али није био католички…“ (K. Deschner: Abermals Kraehte der Hahn, Stuttgart 1962)

Поред формалне паралеле између њемачких и хрватских злочина, постоје и извјесне разлике, барем ако би се поредили ставови Немаца и Хрвата.

Док се сви одговорни Њемци данас ограђују од Адолфа Хитлера и његових расистичких идеја, идејни инспиратор хрватског злочина против Срба, Анте Старчевић, од Хрвата је био признат и слављен као „Отац домовине“ и прије, и за вријеме, и после геноцидне оргије које је његово учење надахнуло током Другог свјетског рата. Он је то исто и данас, после репризе те оргије у Хрватској, деведесетих година прошлога вијека.

Бијес на Српство

У немогућности да оствари своје мегаломанске амбиције, Старчевић је тражио некога да свали кривицу за све хрватске проблеме и невоље. Кривца је нашао у Србима који су културно и економски напредни, национално свјесни и јаки ,тада сачињавали једну четвртину становништва Хрватске.

Развијенији српски национализам створио је снажне српске политичке странке у тадашњој Хрватској. Као четвртина становништва, Срби су, разумљиво, били и снажан политички фактор, који није имао симпатија према правашким идејама Старчевића и круга његових истомишљеника.

Старчевић је нашао решење окомљујући се на Српство. Као ни аустроугарске државне установе, Старчевић ни Српство једноставно — не признаје.

На типично својствен начин он „аргументише“ да Срби нису никаква нација, јер немају документа! По Старчевићу, то би требало да буде нека врста феудалне повеље. Према томе, то нису никакви Срби (јер он тврди да таква нација не постоји) већ је то мјешавина Цинцара, Влаха, Мартолога, Цигана, Арнаута и Грка, који својим присуством „оскверњују“ (скрнаве) свету хрватску земљу.

Србе су, тврди Старчевић, створили Беч и Пешта да би имали пету колону у Хрватској и да би спријечили стварање хрватске државе. Зато Старчевић псује Србе као „влашки накот,“ „посрбице,“ „служинце,“ итд.

Од негирања народности кратак је пут до негирања људскости. Старчевић одузима Србима све што је добро и присваја Хрватима.

„Старчевић наступа као хрватски национални империјалиста,“ казао је хрватски историчар Јосип Хорват. „Старчевић хрватство протеже на цијели српско-хрватски простор: и сам Душан Силни за Старчевића је одвијетак ‘прејасне хрватске династије Немањића, који кроз вијекове као краљеви владаху източно-сјеверних покрајинах Херватске’.“

Лишени својих национално-културних и историјских обиљежја и вредности, Срби у Старчевићевом наказном приказивању губе и људске карактеристике, постају уљези, накот. Тако је Анте Старчевић формулисао „философску“ подлогу за зверства усташких кољача у том моделу од „хрватског државног права,“ геноцидној НДХ.

Славосербска пасмина: Геноцидна шифра за српски народ

Анте Старчевић, та „најлуциднија хрватска глава“ (Мирослав Крлежа) наслањао је своје расистичке, антисрпске доктрине на појам „славосербске пасмине,“ којим је етикетирао цијели српски народ.

За Старчевића, „славосерби“, одн. Срби, нижи су од животиња (најнижег ступња савршенства), па стога нису достојни да се убрајају у људска створења:

„Они су сужањска пасмина, скот гнуснији од икојега другога. Узмимо у човјеку три ступња савршенства: ступањ животиње, ступањ разбора и ступањ ума, душевност. Славосрсби нису потпуно достигнули ни најнижи ступањ, а из њега не могу се дигнути. Они немају свијест; они не знаду као људи читат; њих се никакав наук не прима; они не могу бити гори ни бољи него ли су; они су, изузев окретности и препредености које даје вјежбање, сви у свему посве једнаки.“

Из ових „размишљања“ Оца Домовине следи закључак: истребити ове расчовјечене креатуре није гријех; напротив, очистити хрватску домовину од њиховог присуства је патриотска врлина. Геноцидно сјеме усташтва, чији су опаки плодови процвјетали 1941 – 1945, посадио је Анте Старчевић половином деветнаестог вијека.

Усташе су добро упамтиле Старчевићеву лекцију. У Старчевићевим „Изабраним списима,“ штампаним у Загребу 1943. године, усташки идеолог Блаж Јуришић објашњава појам „славосерби“ на следећи начин:

„У појам ријечи славосерб сабрао је Старчевић сва најгора својства човјека, у првом реду сужањство, које му је најодвратније. Изразом славосерб хоће Старчевић да њихову сужањску ћуд прикаже као појачану на другу потенцију, јер латинске ријечи „sclavus“ и „servus“ значе роб и слуга.

И тако је од понизног слуге Старчевић стигао до „оца Хрватске домовине“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: