Како је Ђукановић од „момка који обећава“ постао један од највећих издајника у историји Црне Горе

Пише: Јован Лакићевић

О феномену издаје готово да и нема озбиљније анализе у књигама психолога, психоаналитичара и социолога. А било га је у у свим историјским временима. У овим новијим, можда, понајвише. Као новински аналитичар, у истраживањима, а и у животу, сретао сам се са неколико врста издаје: издаје из убјеђења, издаје због интереса, односно новца, као и издаје због – уцјене…

Од свих врста и подврста издаје, једино сам, донекле, могао имати разумијевања за издају из убјеђења. (Случај Голог отока би могао  да послужи као илустрација,  мада је и данас велико питање – ко је кога ту издао!) Овдје ће, међутим, бити ријечи о неким другим облицима издајства, који се ничим не могу правдати.

О баналним разлозима издаје Секуле Дрљевића,  творца петровданске Црне Горе (која ће бити претеча и узор овој данашњој), под покровитељством Италије и НДХ, рецимо, зна се готово све: није добио очекивано мјесто министра у  Краљевини СХС…

О последицама издајства Мила Ђукановића, које ће нас довести на ивицу братоубилачког рата, зна се, такође, готово све. О разлозима – готово ништа! (Можда нешто од тога има у књизи мог  врсног колеге Миша Вујовића о Диктатору, а од тада све  је у сфери узгредних и површних нагађања и претпоставки…)

Мислим да су по сриједи – уцјене! Уцјене НАТО и глобалиста, који су створили Хашки суд  како би завршили ратни дио посла, коначно разбијање Југославије, комадање Србије, расрбљавање Срба и сатирање Православља. ( Први финансијер  овог злочиначког „суда“, ако нијесте знали,  био је управо – НАТО пакт!)

Милови патриотски говори почетком рата деведесетих и поход црногорских резервиста до Дубровника, као дијелу акције Војске Југославије, остаће као једини исјечак  контраверзне биографије које се неће стидјети. То ће, понајприје, бити разлог уцјене његових доскорашњих немилосрдних „пријатеља“са Запада. Или Хаг, или – слуга!

Ово што су новозеленаши (либерали и социјалдемократе и нови комити), у својој вишегодишњој перфидној гебелсовској пропаганди, као освету своју, али и њихових претходника из Гаете (избјеглих након Божићне побуне) наметнули Црној Гори –  да су ове ратне операције биле „највећа срамота“  у њеној новијој историји  – највећа је бестијалност и подвала коју су могли да смисле само издајници и дезертери!

Свако не мора да зна Устав и шта у њему пише, али, ко је служио војску сјетиће се сопствене заклетве, сведене у шест ријечи, да се – границе земље њена слобода и јединство – морају бранити свим средствима! И по цијену живота.

Овдје је било на дјелу, од стране Туђманове проусташке Хрватске, најбруталније, убијањем војника и полицајаца, злочиначко разбијање земље, са опкољавањем и уништавањем војних гарнизона.

Војска је из Црне Горе кренула да се бори против злогласних „зенги“ и других усташких паравојних формација, које су се лукаво смјестиле у Старом граду у Дубровнику, рачунајући на наивност војног врха из Београда, да ће бити гранатирани. То се и догодило, тако да је уз помоћ неколико граната и паљења аутомобилских гума направљена представа за „стране посматраче“ на броду, којима је домаћин био Стипе Месић.  Ту се нашао, на челу Љекара без граница и нама добро познати Бернар Кушнер који ће се доцније „прославити“ на Косову као представник не знам чега, у трговини наркотицима и људским органима са Тачијем, Харадинајем и другим освједоченим србоубицама.

Направио сам ову дигресију због млађих читалаца, до којих долазе само одјеци, и то погрешни, минулих зхбивања. Али и због часних резервиста и бораца из Црне Горе, који су у овој акцији само испуњавали своју војничку и грађанску дужност.  Да је циљ био освајање Дубровника, они би то и учинили. И било би у томе и неке историјске правде, јер су Цавтат, Конавле и Дубровник, будући одвајкада српски, били са Метохијом саставни дио Зетске бановине, проширене Николине Црне Горе! Али, није.

У том походу, по мом виђењу, имају и двије озбиљне мрље.  Једна је – пљачкашко понашање појединаца, успутно паљење кућа, па и убијања цивила, који су, додуше,  били наоружани, пружајући жесток отпор, листом, покатоличени Срби.  Било је ту, благо речено и мобинга…  зашта нико није одговарао, а што не служи на част црногорским формацијама. Но о свему томе свакако боље зна извјесни мајор безбједности, М. Катнић, који ће се прославити у неким другим скорашњим приликама.

Друга мрља јесте –  растурање дубровачког аеродрома и пресељење његових елемената у Црну Гору, по наредби,  генералу Павлу  Стругару, од стране актуелног предсједника Владе. Није се тешко сјетити ко је то био. А за то „витештво“ је плаћено, ако ме сјећање не вара, око сто милиона марака из буџета Црне Горе. (Депеша се, вјерујем,  и сад може наћи код мог пријатеља Б. В. из Требиња!) Генерал Стругар је, за „дубровачку операцију“ добио 8 година затвора у Хагу.

Мислим да је ових неколико побројаних чињеница, уз неке мање познате, било довољно да се Милу стави нож под грло од стране будућих савезника са Запада, или Хаг, или – „Добро нам дошао!“

Избор смо видјели. Момира Булатовића, јединог од часних „џемпераша“, предсједника Владе у Београду, заштитио је од Хага Слободан Милошевић, обраћајући се Николи Шаиновићу: „Боље да ти идеш у Хаг, Момо је знатно млађи, штета је да изгуби најбоље године у тамници.“ Шаиновић, наше горе лист, ту је велику жртву – часно прихвати и одробијао 12 година у Хагу… Мила, очито, није имао ко да заштити и кренуо је на пут издаје. (То му, наравно, никада неће бити олакшавајућа околност.) У почетку, а и касније, то му неће бити тешко, због баналне свађе са моћним брачним паром из Београда, који су га и довели на власт, на српском таласу. Касније ће ствари ићи према очекивању  западних глобалиста (сатаниста) све до ових дана.

Никако се, међутим, не може занемарити ни његов учинак у стравичном бомбардовању злочиначког НАТО пакта Србије, када су он и  његов гост, такође купљени Зоран Ђинђић, таргетирали мете у Србији. Зоран је молио НАТО челнике да још само 12 дана бомбардују Србију, „па ће Милошевић поднијети оставку!“ Што се његовог компањона Мила из тих дана тиче, довољна ће бити похвала Ричарда Холбрука, високог америчког дипломате  објелодањена ових дана, , да је подршка Ђукановића НАТО пакту била значајна и драгоцјена!

Нагли заокрет  патритске партије ДПС на колосјек либерала и СДП, односно острашћене и осветничке антисрпске групације  Перовића и Кривокапића, био је лак залогај за налогодавце са Запада. Мило је, једноставно, морао да слуша шта му се каже преко агената неких моћних иностраних служби на челу поменутих партија.  Једног је, као агента ЦИЕ, можда ненамјерно, у скупштинској свађи, недавно открио  открио Н. Медојевић!

Отцјепљење Црне Горе, да би се лакше манипулисало са Косовом, па потом срамотно признавање Косова, па затим увођење санкција братској Русији, која је вјековима одржала Црну Гору, па ова потоња акција око протјеривања СПЦ из Црне Горе, њено унијаћење и католичење, само су дио пројекта који се спроводи преко издајника Црне Горе.

Знајући Мила од прије 32 године, као члана Предсједништва омладине Југославије и најмлађег члана ЦК СКЈ, (непосредно прије „антибирократске раволуције“ у Црној Гори, ухватио сам муштулук  тадашњем владици банатском, а касније Митрополиту  црногорско-приморском, да „Црна Гора има момка којим ће се поносити“.`Не могу да кажем да сам омануо, јер је тако било приликом првих седам-осам година његове владавине. И Митрополит је био сличног мишљења и приликом избора великог Србина Мила за предједника, да би потом изјавио, неколико година касније:  „Гледао сам Јуду над ћивотом Светог Петра…“

Касније ћемо, ми који смо били за опстанак заједничке државе, у Одбору, предвођени Љубом Тадићем, бити проглашени за „црногорске посрбице“. Више од 250 хиљада Црногораца, са пасошима ЦГ, није имало шансе да се појави  на референдуму у Црној Гори!  А Љуба је, због исхода референдума, уз припомоћ Хавијара Солане, који је, прије тога, као главни човјек НАТО пакта, у име НАТО наредио напад на Црну Гору и Србију, и асистенцију актуелних српских власти, проклео сина Бориса због његове издајничке активности! Тако је то тада било…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: