ИН4С

ИН4С портал

Како је Горан Радоман изручен Србији, због чега је робијао на Куби: Прва жртва „рата до истребљења“

1 min read

Прва жртва "рата до истребљења", Горан Радоман убијен 2015.

Ослобађање Цетињанина из кубанског затвора крајем 2014. и његов повратак у Валенсију, био је окидач за раздор тада јединственог которског криминалног клана, услиједио је рат у којем је убијено најмање 60 људи, а посљедња жртва је вођа “шкаљараца” Јован Вукотић.

Јован Вукотић, убијен у Истанбулу, у тајним полицијским списима означен је као “апсолутни вођа шкаљарског криминалног клана”.

Посљедњи је у рату убијених у сукобу два которска криминална клана који је почео прије осам година.

Прва жртва крвавог обрачуна, у коме је убијено најмање 60 особа, међу којима је било и случајних жртава, је поморац са Цетиња Горан Радоман. Убијен је у фебруару 2015. године на Новом Београду, пишу Вијести.

Према међународним полицијским евиденцијама, које никада нијесу доказане, Радоман је из Јужне Америке у Европу шверцовао огромне количине кокаина преко своје поморске транспортне компаније.

Докази за ове сумње никада нијесу прикупљени, али јесу о његовом боравку у затвору због тешке саобраћајне несреће коју је изазавао 1. августа 2011. године, у којој је погинула дјевојка са Кубе. Цјелокупну казну никада није издржао.

То се закључује из судске документације подгоричког Вишег суда, која нам је достављена на основу захтјева за слободан приступ информацијама.

Радоману су то омогућили управо надлежни органи Србије и Црне Горе. Како, одговор се налази у списима, а први пут објављујемо наводе са рочишта одржаног 3. августа 2012. у Народном суду Провинције Хаване.

”Yero” ухапшен на аеродрому

”Горан Радоман, црногорски држављанин, старости 33 године, са надимком ‘YYero’, поријеклом из Црне Горе, рођен 2. децембра 1978. године… са универзитетским образовањем, у радном односу у приватном наутичком предузећу у Црној Гори, са пребивалиштем у Оџацима бб, Цетиње, Црна Гора… С обзиром да је доказано да је Горан Радоман дана 1. августа 2011. године, приближно у 03.35 часова ујутру управљао возилом плаве боје, марке ‘ауди А6’, које је припадало предузећу за изнајмљивање аутомобила и лимузима – РЕX из Хаване…приближном брзином од 105 км/х већом од 80км/х колико је ограничење за ову дионицу пута и приближивши се дијелу између 12. и 3. општине Плаза де ла Револуцион провинције Хавана, оптужени није имао у виду знак упозорења који се се налазио на путу, а који је означавао пут који возило треба да прати приликом скретања у кривину на лијево која је постојала, у складу да смјером којим је ишао, као ни знак који је означавао да мора да смањи брзину и да вози 40 км/х овом дионицом, наставио је истом брзином којом је ишао и изгубивши контролу над возилом, попео се на десни тротоар настављајући да иде по њему док није ударио у зид шеталишта, доводећи до тога да се возило преврне и настави на тај начин да клизи по инерцији по тротоару, што је имало за посљедицу да је кубанска држављанка Д.Д.А. која је сједјела на задњем сједишту иза возача, испала на тротоар… У возилу су поред оптуженог били Владан Радоман, на задњем сједишту супротно од возача, Ј.Г.Р. која је била на задњем сједишту и у средини И.М.Ц. која се налазила на предњем лијевом сједишу”, пише у пресуди, а преносе Вијести.

У несрећи је страдала дјевојка која је испала из аутомобила, док су остали задобили повреде.

У истом акту се наводи да је Горан Радоман по изласку из аутомобила побјегао с мјеста несреће. Ухапшен је три мјесеца касније, 9. новембра 2011. године, у покушају да напусти земљу на међународном аеродрому Јосе Марти.

”У тренутку када се појавио пред судијама оптужени наводи да му је веома жао због смрти једне од дјевојака које су биле са њим и због осталих посљедица. Изјавио је да се не сјећа ничега што се десило тог јутра и због тога изјављује да није у стању да даје даље изјаве нити да одговара на питања”, пише у пресуди.

Изјаву је дао судијама и његов брат Владан Радоман. Испричао је да су били у једној дискотеци, гдје су пили алкохолна пића сви осим његовог брата Горана који због болести не смије да пије. Он и свједокиња тврдили су да их је Горан упозорио да ставе сигурносне појасеве, али то дјевојке које су биле на задњем сједишту нијесу урадиле, преносе Вијести.

Током рочишта прочитани су изведени докази, међу којима се нашла и потврда да је Радоман члан Црногорског удружења пријатеља Кубе и Црне Горе, основаног 2008. године, с циљем јачања међународних односа између те двије земље.

Суд је Радомана за изазивање несреће и непружање помоћи повријеђеним особама осудио на јединствену казну затвора у трајању од 7 година, па је послије притвора на Куби пребачен у тамошњи затвор.

Србија и приватно молила за изручење

Горанов брат, Драган, од министарства правде Србије је 3. децембра 2012. на основу пријаве мјеста боравка, тражио његов трансфер у Београд.

Само 22 дана касније захтјев је прихватио и потписао тадашњи помоћник министра Србије Милисав Чогурић.

То Министарству правде Кубе, међутим, није било довољно. Тражили су да замолницу за транфер упути Министрство правде Црне Горе јер је Радоман црногорски држављанин, преносе Вијести.

Како Црна Гора 2012. године није имала дипломатско конзуларно представништво на Куби, као посредник у случај изручења укључила се Амбасада Србије у Хавани.

Из дописа у које су Вијести имале на увид, јасно се закључује да је Србија, мимо знања Црне Горе, молила и приватно да им Куба изручи Радомана, па чак и да га пребаци у блажу затворску установу.

”Данас сам у разговору да директором Дирекције за међународне односне Министарства правде Кубе Цладио Рамос Боррего поновила упит да ли постоји могућност да се преиспита став по питању Радоман Горана на основу раније упућене молбе министра правде Р. Србије. Упркос поновљеној аргументацији у прилог трансфера, остао је при позицији коју сам изнијела нашим ОТ бр 266 од 07.08.о.г. Подвлачи да је Министарство правде Црне Горе то које треба да упути замолницу с обзиром да је осуђеник црногорски држављанин, као и да је касније одслужење казе питање договора Србије и Црне Горе… У вези са молбом да се осуђени до даљег пребаци у затвор са блажим условима, навео је да ће тај предлог бити упућен Министарству унутрашњих послова. На моје инсистирање да ли то може да убрза, одговорио је да то није у његовој моћи, али да ће ме обавијестити оног тренутка да се то реализује. Могу да изнесем мој лични утисак да је остављен мали простор да би евентуално Министарство иностраних послова могло да поступи другачије по овом предмету, о чему понављам нисам добила званичну потврду”, пише у допису је који 12. августа 2013. потписала тадашања амбасадорка Србије у Хавани Марина Перовић Петровић, преносе Вијести.

Црна Гора обавијештена по завршеном послу

О ставу Кубе Црна Гора дописом је упозната тек 23. августа исте године, и то само два дана након што им се с молбом обратио Радоманов брат.

”Својим посљедњим писмом број 274 од 13. вгуста 2013. године Амбасада РС у Хавани је обавијестила ово Министарство да је коначан став Министарства правде Кубе да је Министарство правде Црне Горе тај орган који треба да упути замолницу за трансфер зато што је Горан Радоман црногорски држављанин. О овом одговору смо обавијестили подносиоца захтјева за трансфер па је Владан Радоман…, брат, осуђеног Горана, овом Министарству доставио захтјев 21. августа 2013. године да овај предмет уступимо вашем цијењеном Министарству… Примите и овога пута изразе нашег особитог уважавања”, написао је Чогурић.

Црна Гора се у новембру 2013. године начелно сагласила да буде обављен трасфер Радомана и затражила је од кубанских колега оргинал пресуде са потврдом правоснажности. Црна Гора би тада била дужна и да по трансферу Радомана поштује пресуду суда у Хавани. То значи да је Радоман, пошто буде изручен, требало да остатак седмогодишње казне која му је пресуђена на Куби, настави да издржава у црногорском затвору. У затвору је требало да остане до новембра 2018.

Према дописима у које смо имали увид, документација тада није достављена, а Куба је упркос томе дозволила трансфер Радомана.

Слобода као новогодишњи дар

Кључни моменат око реализације трансфера Горана Радомана дешава се у децембру 2013. Званична Србија је 20. децембра 2013. обавијестила Амбасаду Црне Горе у Београду да се до краја године очекује трансфер Радомана.

”Кубанска страна је нагласила да је битно да се у потпуности поштује пресуда кубанског суда и да очекује да црногорска страна обезбиједи технички дио трансфера као и да би цијели процес могао да се заврши до краја године”, стоји у допису.

О садржини овог дописа, седам дана касније, насловљено “врло хитно”, генерални директор Министарства вањских послова и европских интеграција Бранислав Караџић обавјештава Министарство правде Црне Горе. Задњег дана 2013. Министарство правде понавља свој одговор да транфер не може бити обављен прије него што домаћи суд не изрекне кривичну санкцију у складу са домаћим прописима, односно прије правоснажности домаће пресуде, преносе Вијести.

”У међувремену је услиједио нови допис Министарства вањских послова и евопских интеграција од 31.12. 2013. године, којим смо обавијештени да ће дана 31. 12. 2013. године осуђени Радоман Горан стићи на аеродром у Београду. Напомињемо да Црна Гора нема своје дипломатско-конзуларно представништво на Куби, због чега је Амбасада Републике Србије у Хавани била укључена у овај случај, посредујући при достављању информација и писама”, потписала је допис упућен Вишем суду у Подгорици тадашња генерална директорица Министарства правде Светлана Рајковић.

У међувремену је Радоман је стигао у Београд. Допис је Виши суд примио 17 дана касније. За хапшење и трансфер Радомана није било законског основа. Био је слободан човјек. Врло брзо је напустио Србију и отишао у Валенсију.

”Уколико је осуђени Радоман Горан 31.12.2013. године био на аеродрому Београд, како то произлази из вашег акта, онда је очигледно да је реализован транфер са Кубе у Србију. Стога је беспредметна молба Црне Горе према Куби за трансфер. Могло би се још доста тога примијетити у вези са предметним трансфером, али ћемо се од тога уздржати, одговорио је тадашњи судија за истрагу Мирослав Башовић црногорском Министарству правде, преносе Вијести.

Изручење Радомана дипломатска акција

Није српска амбасадорка на Куби једина која је молила да се обави трансфер Радомана у Србији. Према писању српских медија, министар спољних послова Србије Иван Мркић 26. децембра 2013. године тадашњем српском премијеру и министру полиције Ивици Дачићу послао је је обавјештење у вези са изручењем Радомана.

Поступак његовог изручења Мркић у том допису назива дипломатском акцијом. И то би била уобичајена процедура, да се није испоставило да је реализација изручења почела и прије него што је 26. децембра 2013. године тадашњи министар дипломатије Мркић писао премијеру и министру полиције Дачићу, односно прије него што је за реализацију добио његово одобрење. То потврђује да су се надлежни, око изручења Радомана, договарали и ван званичне комуникације.

Поједини српски медији објављују, позивајући се на незванична сазнања, да је један српски бизнисмен због изручења Радомана звао чувеног фудбалера Дијега Марадону, који је потом интервенисао код тадашњег првог човека Кубе Фидела Кастра, преносе Вијести.

Чиме их је Радоман задужио, ни до данас није познато.

Ослобађање Цетињанина из кубанског затвора крајем 2014.године и његов повратак у Валенсију, био је окидач за раздор тада јединственог которског криминалног клана који је разгранао посао на више континената.

У стану, који је по тврдњама из безбједносног сектора он плаћао и из затвора, нашао је товар од 200 килограма кокаина, који је неко ту сакрио. Узео је, наводно, ту дрогу, иако није била његова, како би “наплатио” коришћење својих ресурса за вријеме које је провео иза решетака.

Притисци на Радомана да врати кокаин почели су дизањем у ваздух блиндираног аудија Подгоричанина Милана Вујотића у фебруару 2015. године. Детонација на паркингу у Блоку 5 затресла је Подгорицу. Тог дана са Вујотићем је био његов тада малољетни син, који је остао неповријеђен. Истрага о овом случају и даље траје.

Неколико сати након пакленог дана у Подгорици, у згради на Новом Београду убијен је Радоман. Он је тако постао прва жртва крвавог кокаинског рата који и данас односи жртве. Тада нико није могао слутити да ће некад најближи сарадници, чланови до тада јединственог которског клана, почети рат до истребљења.

Вијести

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Privacy Policy