Како је Мажуранић присвојио Његоша?
1 min read
Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице објавила је књигу Марије Ковачевић „Покрадени Његош”, у којој тврди да је аутор спева „Смрт Смаил-аге Ченгића” Петар II Петровић Његош, а не Иван Мажуранић. Она, такође, тврди да је аутор 14. и 15. певања Гундулићевог „Османа” – Његош, а не Мажуранић, као и да су неке песме, које се приписују Мажуранићу, у ствари Његошеве.
Марија Ковачевић је основну школу завршила у селу Петровцу и Подравској Слатини, учитељску школу у Славонском Броду, а Филолошки факултет (групу за југословенску књижевност и српски језик) у Београду. Своје тврдње износи на основу архивских докумената, мемоарских записа и упоредних језичких анализа текста.
Спев о смрти Смаил-аге Ченгића први пут је штампан у алманаху „Искра”, Димитрија Деметра, у Загребу, 1846. године, под називом „Смерт Ченгић-аге”. Као аутор потписан је Иван Мажуранић. Само су малобројни знали да се дело појавило, јер су комуникације биле „пешачке”. Љубомир Ненадовић, у писму Светиславу Вуловићу (1851), каже да није знао за Мажуранићев спев, а врло је мало знао и о Његошевом „Горском вијенцу”.
Имбро Ткалац (Емерих Игњатијевић), Мажуранићев савременик и друг у младости, спев је послао Вуку Ст. Караџићу у Беч, који се одушевио и рекао да нико на свету „не би био кадар љепшега што написати”. До 1876. године, када је промењен назив у „Смрт Смаил-аге Ченгијића”, спев је штампан седам пута, у Хрватској, али и у Србији. Тих година се појављују и прве сумње у Мажуранићево ауторство. Драгутин Прохаска сматра да је аутор спева црногорски владика, песник „Горског вијенца” – Петар II Петровић Његош, јер је „упоредио садржај и облик Мажуранићевог спева с Његошевим делима”. Најистрајнији у овим сумњама био је Светислав Вуловић, српски књижевни критичар и књижевни историчар. Он је тврдио да је Његошева изгубљена песма („Ченгић”) могла „послужити као грађа, као основа Мажуранићевој песми”. С друге стране, Фрањо Марковић (1845–1914), хрватски филозоф и песник, Мажуранића назива „хрватским Хомером”.
Марија Ковачевић сматра да је кључ загонетке у Његошевом „Горском вијенцу”, односно у Посвети праху оца Србије: „Покољења дјела суде, што је чије дају свјема”. Она у овим стиховима види Његошеву реакцију на штампање (његовог) спева о Ченгићу под Мажурановићевим именом. „Смрт Смаил-аге Ченгића” штампана је 1846, а „Горски вијенац” 1847. године. „Ченгић”, је, тврди Марија Ковачевић, остао Његошева рана непреболна, његово добровољно отуђено, али никад непрежаљено песничко чедо. А да је то чедо постојало сведочи запис Љубомира Ненадовића у „Писмима из Италије”. Његош је Ненадовића питао да ли је „Шћепан Мали” бољи од „Горског вијенца”, и сам дао одговор: „Није, није! „Горски вијенац” сам писао под другим околностима.” Потом Његош каже да му је жао што код себе нема песму „Ченгића”. Ненадовић је забележио Његошеве речи: „Дође ми један и кад сам му прочитао, зацигани: „Дај ми, дај ми”, а ја му дадох, а пријепис није ми остао…”
На двору владике Његоша, 1841. године, боравили су Људевит Гај и Антун Мажуранић, професор филологије, старији брат Ивана Мажуранића. Податак је записан у предговору Гундулићевог „Османа” из 1844. године, који је употпуњен 14. и 15. певањем, чији је (наводно) аутор Иван Мажуранић. У предговору се изричито каже да је један рукопис „Османа” професор Антун Мажуранић добио у Црној Гори од владике Његоша, 1841. године. Марија Ковачевић је убеђена да се Његош послужио лукавством: искористио је боравак Људевита Гаја и Антуна Мажуранића и свог „Ченгића” послао Ивану Мажуранићу да га објави под својим именом, што је овај и учинио уз мале преправке. Његош је био незадовољан преправкама али није реаговао, јер је „договор питање части, а и образ и држава су му били важнији и пречи од песничке сујете”.
Његош је свој рукопис дао Мажуранићу, јер у том тренутку, због историјских околности, није могао да га штампа у Црној Гори и под својим именом. Наиме, у боју на Грахову, 1836. године, са Смаил-агом Ченгићем, старим крвником Црне Горе, погинули су Његошев рођени брат и синовац, као и многи Црногорци и Херцеговци. Турци су окитили неколико градова српским главама. Његош је задужио Новицу Церовића, из Тушине, да се освети и убије Смаил-агу Ченгића. С четом Дробњака и Морачана Церовић је успешно обавио задатак и главу Смаил-аге Ченгића донео на Цетиње. О овом догађају Његош је написао песму у десетерцу, у више верзија (помињу се четири), једну је Вук Ст. Караџић уврстио у четврту књигу „Српских народних пјесама”, из 1862. године.
За своју тврдњу Марија Ковачевић износи читав низ доказа. У Напуљу, један енглески лорд је од Његоша затражио фотографију и замолио га да му напише неколико стихова. Реч је о стиховима из треће песме (Чета) у епу „Смрт Смаил-аге Ченгића“. Марија Ковачевић каже: „Лакше је у Мажуранићу наћи Његоша, него у Његошу Мажуранића.” Мажуранић не спори да је дао назив „Смерт Ченгић-аге”, да је именовао циклусе: Аговање, Ноћник, Чета, Харач и Коб, и да је пребивалиште Смаил-аге сместио „усред Столца” (Ченгић је живео у Липнику, код Гацка).
Истим поступком Марија Ковачевић доказује да је аутор 14. и 15. певања, која су дописана у „Осману”, нико други до Његош, а не Иван Мажуранић, како се сматра.
У књизи Марије Ковачевић „Покрадени Његош”, уз сагласност издавача – Књижевне задруге Српског народног вијећа из Подгорице, поема „Ченгић – смрт Смаил-аге” штампана је као ауторско дело владике црногорског П. П. Његоша. Под истим ауторским именом објављено је и 14. и 15. певање у епу „Осман”, као и песме: „Јавор”, „Јавор и тамјаника”, „Напаст” и „Мојој”, које су приписиване Ивану Мажуранићу.
Зоран Радисављевић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Радује ме да сте овај текст пренијели из данашње Политике! Тамо сам се већ јавио, а сада ћу мало допунити. Не кријем да бих се јако радовао кад би тврдње у овој књизи биле истините, нажалост нису. Ово је стара теме, било је и суђења око ње, и у више наврата је подизана прашина, чак и за Мажуранићевог живота. Памтим ону из 1957. године. Био сам се јако узбудио! Тада сам кратко боравио у Ријеци и случајно сам упознао једну жену професора тамошње гимназије. Презивала се Станичић. Саслушала ме је, онако младог и узбуђеног, она је о томе нешто знала и обећала ми је о томе писати. Ријеч је одржала и истину рекла и све написала! Стара је то прича, помињала и судки епилог у кориост Мажуранића. О догађају на Грахову 1836 гдје је Смаил Ага посјекао 9 Петровића (Његошевог брата Јока и 8 саплеменика, а на Смаиловој сабљи, коју сам видио 1954. у Земаљском музеју у Сарајеву, урезано је : Ова сабља посјече девет Петровића), као и каснија погибија Смаилова 1840. били су веома познати. Сви су о томе писали и говорили! Алманах „Искра“ је молио Мажуранића да нешто и он напише о том догађају. Он је, полако радећи, испјевао чувени спијев.Писало је у штампи и да је Смаи Ага на превару погубљен. Новица Церовић му је гарантовао живот и звао га је да опет купи харач. Чак му је у томе и помагао. На примјер, Новица је одузимао стоку својим комшијама, продаво требињским месарима који су у близини и чекали и новац давали на име харача, Новица је нудио тако добијени новац Смаил Аги! Само да га намами и наговори да преноћи! Успјело му је! Чак су једну удовицу дали Смаилу да га под шатором служи и она му је припремила приганице – уштипке у меду. То му је била последња вечера! При нападу на шатор Новица је зграбио Смаила, а Мирко Алексић му је отсјекао главу. Њих двоје, са пратњом, одмах су отишли на Цетиње. Његош је 4 пута главу у вис бацао, а послије је та глава завршила на Табљи. Интересантно да је црногорска војска 1876 године, пар дана пред битку на Вучјем Долу, посјетила Смаилов гоб на Липику . Писало је – погинуо на превару! Хтјели су да сруше турбе, али књаз Никола није дозволио. Турци су направили 1840. страховиту одмазду! Они су убили којег год су Србина стигли! Преко 100 глава било је на копље набодено и изнад његовог гроба се злослутно љуљало. Његош је жудио за осветом, али није водио рачуна да ће и Турци да се свете!.
Тек допуна 14. и 15. пјевања у Гундулићевом ОСМАНУ сигурно није Његошево дјело. Допуна је раније безуспјешно покушавана(Саркочевић, Златарић и још један непознати, али без успјеха.) То је успјело 1844 Мажуранићу! То је он урадио на молбу тек основане Матице илирске 1842. године. Мажуранић је прво направио РЈЕЧНИК Гундулићевог језика! Све ријечи које је билогдје Гундулић написао, он је издвојио. И само те ријечи је употребио да напише допуну ОСМАНА. Стил, језик, израз је чисто Гунулићев! И за крај, у ОСМАНУ је Гундулић на 103 мјеста написао ријечи СРБИН или СРПСКИ, а само једанпу ријеч Хрват, пишући о неком дошљаку из Карловца. Највише у 18. поглављу. Па – нека се зна!
Мало се зна да је Мажуранић долазио на Цетиње и да му је Новица Церовић поклонио џепни сат који је нашао код Смаил Аге. Тај сат је показиван у Београду прије рата, јер је један Мажуранићев потомак био на високом положају у Београду. Његова супруга је тај сат у друштву показивала, а био је и на продају!Тај сат је преживио Други свјетски рат у Београду, послије рата је нестао и до данас му се није ушло утраг.