Како је нестала Краљевина Црна Гора

Пише: Јован Б. Маркуш

Као и уочи трећег референдума у историји Црне Горе одржаног 2006. године, тако и данас када властима нешто затреба онда својим  сателитима дају налог да покрећу питања која подстичу подјела у Црној Гори.

И даље је омиљена тема Велика народна скупштина у Подгорици 1918. године, или како они воле да кажу „Подгоричка скупштина“, која је наводно главни узрок престанка постојања Краљевине Црне Горе као суверене државе. Њих само сљепачки занимају посљедице, али не и узроци који су довели до одржавања Велике народне скупштине у Подгорици. При томе се намјерно избјегава саопштавање логичким редом неспорних чињеница које су довеле до одржавања Велике народне скупштине, као и оних о догађајима које су потом услиједили.

Крај Краљевине Црне Горе као суверене државе фактички је отпочео преговорима о примирју са Аустро-угарском, а потом одлуком Владе Црне Горе да потпише акт о капитулацији и изађе из рата 1916.године. То је Краљевину Црну Гору довело у ранг поражених држава на обије зараћене стране. Иако режимска  историографија у Црној Гори избјегава да пише о томе, Црна Горе се више није водила као савезничка држава, већ као земља која је поражена и која је изашла из рата потписујући капитулацију са Аустро-угарском. Из овог је произишао режим који је заведен у Црној Гори послије завршетка Првог свјетског рата, да она буде заправо окупирана од савезничких трупа. Белгији и Србији се то није догодило јер су оне, иако окупиране, опстале у рату. Извеле су своју војску и своје краљеве из земље, и нијесу потписале никакав документ о капитулацији. Отуда је у новембру 1918. године одредбама примирја са Аустро-угарском, било предвиђено да Црна Гора буде окупирана од стране савезничких трупа, као дио Аустро-угарске територије.

Најкраће речено, Краљевина Црна Гора је ушла у Први свјетски рат као савезничка држава, али несрећном одлуком о капитуацији, 1916. године она је третирана на крају рата као поражена држава под савезничком окупацијом. Као поражена држава, са краљем и владом у егзилу, којима силе подбједнице нијесу дозволиле повратак, Црна Гора је могла или даље остати под окупационим режимом и безвлашћем, или изабрати своју власт. Избори за Велику народну скупштину 1918. године и њене одлуке нијесу биле узрок фактичког  краја Краљевине Црне Горе, већ и посљедица напријед изнијетих чињеница.

Велика народна скупштина у Подгорици 26. новембра 1918, којој су присуствовали изабрани посланици са “бјелашке“ и “зеленашке“ стране, поименичним гласањем једногласно је одлучила, између осталог, “да се Црна Гора уједини са братском Србијом под династијом Карађорђевића, те тако уједињењи ступе у заједничку отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца“.

Одлуку о уједињењу у Краљевину СХС донијела је и Народна скупштина Краљевине Србије 29. децембра 1918.године, што значи да је Краљевина Србија као и Краљевина Црна Гора престала да постоји као суверена држава. Ову неспорну чињеницу политичари и режимски историчари у Црној Гори упорно прећуткују.

Такође се прећуткује да је први конзулт народа, или референдум у историји Црне Горе, одржан 28. новембра 1920. године. Највише података о разлозима за одржавање референдума је оставио посљедњи предсједник владе у егзилу Краљевине Црне Горе и политички вођа Божићне побуне Јован Пламенац. Послије повратка из егзила Јован Пламенац је саслушан код првостепеног суда, 30. октобра 1926. г. У записнику пише, између осталог, сљедеће: “Стална историјска била је жеља народа Црне Горе, да се подигне велико и уједињено Српство…Сви ми, било да смо били на престољу, или у колиби, били смо за народно и државно уједињење и у часу, кад су пале Централне Силе – у години 1918. само, што су једни сматрали да се то има спровести једним путем, док су други говорили да то треба извршити другим путем…“.

На питање: до када сам вршио дужност министра председника имам ово одговорити: Да би влада Краљевине Црне Горе једанпут за свагда скинула међународно с дневног реда Црногорско Питање одржата је једна историјска министарска седница у Кап – Мартену у Француској под председништвом Краља Николе I, на којој је одлучено, да се попусти Великим Силама у питању њиховог тражења о консултовању народа у Црној Гори о његовој даљој политичкој и државној будућности али под контролом Великих Сила, ма да се је то противило суверенитету једне независне државе, да њене изборе контролишу стране државе. На основу те одлуке предао сам, као шеф Владе и министар иностраних дела, Конференцији мира у Сан Рему, ону познату црногорску санремску ноту.

Велике силе савезнице усвојиле су својим одговорима речени предлог црногорске владе. Остало је великим силама, да изаберу тренутак, кад ће се моћи у поменутом циљу консултовати народ Црне Горе.

Кад су велике силе дознале, да ће се на дан 28. новембра 1920. год. вршити избори у држави Срба, Хрвата и Словенаца за њену Народну Уставотворну скупштину, оне су одлучиле, да тога дана буду проведени избори и на територији Краљевине Црне Горе и да то буде горе речени консулт. О тој одлуци – о реченом изборном дану, као и о именима лица, која су одређена као чланови Контролне делегације – велике силе саопштили су Црногорској влади са својим нотама.

Избори су извршени на речени дан. Изабрани црногорски посланици нису се зауставили у Црној Гори, него су отишли у Београд и постали су чланови Уставотворног Парламента државе Срба, Хрвата и Словенаца, што је значило да народ Црне Горе не жели да уђе путем свога државног суверенитета у јединствену државу Срба, Хрвата и Словенаца, него да његова отаџбина уђе као бивша ослобођена непријатељска провинција.

Чим су велике силе константирале овај факт, по пријему извјештаја од стране Изборне контролне комисије, донеле су одлуку ишчезнућу међудржавног суверенитета Краљевине Црне Горе и присаједињењу исте држави Срба, Хрвата и Словенаца.

Прва о овој одлуци известила ме је влада француске републике, својом нотом од 20. децембра 1920. год. и да она услед тога опозива покрај Краља и црногорске владе свога опуномоћеног министра г. Делароша Вернеа. Копију ове ноте поседа без сумње и наше Министарство иностраних дела у Београду. Иза овога су постепено стизале и ноте осталих великих сила савезничких.

Краљ Никола је после овога умро. Влада је распустила војску у првој половини године 1921. Убрзо иза овога поднела је моја влада оставку…

У вези са овим напомињем: док сам ја још био министар председник распуштена је црногорска војска. То је било у првој половини 1921. године.“( Легат др Пера Шоћа, Централна библиотека Цетиње, кутија 7, фасц. 33. пред. 21/2)

Јован Пламенац као некадашњи народни посланик, предсједник Народне скупштине, министар разних ресора, државни савјетник и тадашњи предсједник Владе добро је знао, што и наводи у изјави, да су велике силе прихватиле резултате избора од 28. новембра 1920. као легитимно изражену вољу народа Црне Горе за будући живот у држави Срба, Хрвата и Словенаца. Као искусни политичар и државник свјестан је био да доношењем Устава државе Срба, Хрвата и Словенаца престаје и формално важење Устава и Краљевине Црне Горе као међународног субјекта тј. као посебне државе.

Није тешко уочити да указ о оставци владе Јована Пламенца носи датум 28. јун 1921. Тога дана проглашен је Устав државе Срба, Хрвата и Словенаца, у народу познат као Видовдански устав.

Овој контроверзној личности могле би се вјероватно приговорити многе ствари, али не политичка неписменост и непознавање редосљеда потеза. Логично произлази да је за подношење његове оставке 28. јуна 1921. пресудни разлог и формални нестанак Краљевине Црне Горе као државе. Од 28. јуна 1921. он је могао бити само на папиру предсједник владе Краљевине, која више није постојала.

Данас као да се намјерно, вјероватно из дневнополитичких разлога, прећуткује неколико неспорних чињеница када се говори о крају Краљевине Црне Горе: Прва, да су Краљевина Црна Гора и Краљевина Србија de faкto (стварно) престале да постоје 1918. године, у корист нове државе Краљевине СХС. Црногорци су то прихватили на Великој народној скупштини од 26. новембра 1918, а Србијанци на Народној скупштини од 29. децембра 1918.године.

Друга, да је у Црној Гори провјерена воља народа, на изборима од 28. новембра 1920. године, што је међународна заједница третирала као референдум (конзулт народа), за који су дали сагласност краљ и влада у емиграцији. Значи, не само на Подгоричкој скупштини, већ и на референдуму, народ у Црној Гори се изјаснио за уједињење. Вјероватно да би се прикрила чињеница да је одржан референдум, данас политичари и режимски историчари, недовољно информисаној јавности помињу само одлуке  тзв.Подгоричке скупштине, али не и одлуку народа Црне Горе на референдуму који је био под међународном контролом.

Трећa, као што су заједнички на Берлинском конгресу 1878. године међународно признате као независне државе, проглашењем Устава државе Краљевине СХС 28. јуна 1921. престају и de јure (формално правно) да постоје Краљевина Црна Гора и Краљевина Србија као међународни субјекти, тј. као посебне државе.

Данашњи политичари и режимски историчари прећуткују и да су се Црногорци у Краљевини Црној Гори национално исказивали као Срби, и да је програм ,,зеленаша“ на Великој народној скупштини тѕв.Подгоричкој скупштини био за, а не против уједињења, односно да је скоро читав народ Краљевине Црне Горе био за уједињење у државу Срба, Хрвата и Словенаца. О изборима од 28. новембра 1920. године и резултатима избора др Шербо Растодер у студији “Политичке странке у Црној Гори 1918-1929“ (Бар, 2000, стр.435-477) пише, између осталог, следеће:

,,Из свега наведеног може се закључити да су парламентарни избори 1920. године вршени, не само по нешто либералнијим законским рјешењима, већ су за највећи дио Црне Горе и по форми и по карактеру били апсолутна новина. Парламентарни избори 1920. године имали су за Црну Гору посебан значај. Њима је требало потврдити легитимитет Подгоричке скупштине и конституисати демократску политичку инфраструктуру, тј. власт која би, кроз Уставотворну скупштину, донијела Устав као највиши правни акт народне воље. Британска влада је с посебним интересовањем пратила резултате избора. У Црну Гору су, као посматрачи на изборима, упућени Roland Bryce и мајор L.E.Ottley. У поднесеном извјештају наводи се да су избори поштено извршени и да није постојало неко чврсто расположење против уједињења са Србијом, што је условило да британска влада повуче признање црногорског конзула у Британији, а то су, изузев Италије, убрзо урадиле и друге земље.

Наведени извори недвосмислено указују да су резултати избора 1920. године у изборном округу Црна Гора, превасходно проматрани кроз опцију односа присталица и противника безусловног уједињења Црне Горе и Србије, без обзира на чињеницу што на овим изборима ниједна страначка групација није оспоравала одлуке Подгоричке скупштине.“

О извјештају Међународне посматрачке мисије, поводом одржаних избора који су третирани као референдум, проф.др Драгољуб Живојиновић пише између осталог, следеће: „Међународни посматрачи су закључили да је гласање обављено у складу са изборним законом и да је обезбијеђена њихова потпуна тајност. Начин гласања је био прилагођен чињеници да је у земљи, међу гласачима, постојао велики број неписмених. На начин гласања нијесу имали никаквих примједби. Испитани гласачи, припадници различитих друштвених слојева становништва, нијесу имали примједбе на поштење и тајност гласања. Избори су прошли мирно и без инцидената, осим једног безначајног сукоба у Колашину, без политичке позадине. Војска и полиција нијесу били примијећени, а није било ни случајева да су се власти мијешале или вршиле притисак на бираче.“

Проф. Живојиновић истиче да је досадашња историографија о проблему Црне Горе у Првом светском рату и након његовог завршетка била је, сем ријетких изузетака, окренута проучавању односа између Црне Горе и Србије, пре свега њихових суревњивости, сукоба и повремене сарадње. Таква једнодушност у истраживачком напорима одређивала је приступ, као и резултате. Скоро све остало, било је занемарено, потиснуто на страну. У свему томе било је доста и текуће политике, старије и новије. Појединци су откривали “нечасну улогу“ једне или друге стране, “издају“ краља Николе, “намјеру“ Србије да уништи Црну Гору или жељу Карађорђевића да “уклоне“ Петровиће Његоше …

Посљедица тога било је скоро потпуно слепило према сушаственим питањима црногорске државе – политичким циљевима, ставовима великих сила, држању Мировне конференције. Ова и са њима повезана питања остајала су неистражена, занемарена, као да су била презрена и кужна. Први приступ, узајамно оптуживање Београда и Цетиња, био је лакши и прихватљивији. Није се дирало у стварност, коју као да нико није желео да види, од које су скоро сви зазирали. Већ давно утврђене чињенице су се потврђивале, а нове као да никога нису привлачиле…

На крају, поставља се питање каква је у свему томе била улога Србије о којој се тако много говори? Проф. Живојиновић, који је истражио готово све свјетске архиве и објавио четири  књиге на ову тему, каже следеће: ,,Оно што пише у грађи у савезничким архивима показује да је много истицана улога Србије у процесу нестајања Црне Горе, без обзира на сву галаму, била скоро маргинална. Будући да је и сама била у великим невољама, а потом у изгнанству, њен глас, без обзира на жеље и намере, био је слабашан, једва чујан. Савезничке владе су доносиле одлуке не узимајући у обзир њене предлоге, жеље и захтеве, иако су они постојали. Како то показују радови објављени у књизи, њен глас се тек повремено чуо…“.

У посљедњој од четири, по нашем мишљењу импозантне, књиге које документима свједоче о овом периоду историје, под насловом “Крај Краљевине Црне Горе“ проф. др Драгољуб Р. Живојиновић је још одређенији и закључује сљедеће:“С обзиром да су велике силе кројиле нову политичку карту Европе и утицале на њен коначан изглед, њихова реч је била пресудна у уклањању Црне Горе и њене династије са политичке сцене. Оне су биле свесне тога, али су биле неспремне да признају своју одговорност за такав исход мировних напора.“

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је у времену од 1918. до 1922. године била подијељена на округе и жупаније, а потом од 1922. до 1929. године на 33 области. Промјеном службеног назива државе Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевину Југославију она је подијељена 1929. године на девет бановина:

1. Дравска са сједиштем у Љубљани;
2. Савска са сједиштем у Загребу;
3. Врбаска са сједиштем у Бањалуци;
4. Приморска са сједиштем у Сплиту;
5. Дринска са сједиштем у Сарајеву;
6. Зетска са сједиштем на Цетињу;
7. Дунавска са сједиштем у Новом Саду;
8. Моравска са сједиштем у Нишу;
9. Вардарска са сједиштем у Скопљу.

Територија некадашње Краљевине Србије је била подијељена на четири бановине: (Дунавску, Дринску, Моравску и Вардарску) и Управу града Београда. Територију некадашње Краљевине Црне Горе је обухватала Зетска бановина, којој су припојене: Бока Которска са Будвом и Петровцем; Јужна Далмација (Корчула, Мљет, Пељешац) са Дубровником; Источна Херцеговина (Требиње, Столац, Љубиње, Билећа, Гацко, Невесиње, Фоча и Калиновик) са Чапљином; Рашка област (Прибој, Нова Варош, Пријепоље, Сјеница, Тутин, Нови Пазар, Рашка, Студеница и Ивањица) и Митровица са Косова.

Зетска бановина је по територији била преко два пута већа од Краљевине Црне Горе (30.741 км2 : 14.443 км2), као и према броју становника (787.972 ст : приближно 350.000 ст) и са бољим природним предиспозицијама за економски развој. (Алманах-Шематизам Зетске Бановине, Сарајево 1931, стр. 37).

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: