Како је Поповић „ваљао“ иконе и шакама пријетио онима који открију превару

Пише: Весељко Копривица

Познати црногорски интелектуалац, романописац, лауреат разних награда, можда и академик (извињавам се, нисам у току), мени познатији као цетињски боксер, хтио је прије осамнаест година да ме пребије у просторијама Либералног савеза (у тадашњем Марксистичком центру, испод Љубовића) зато што сам текст „Икона за подвалу“ објавио у “Либералу” од 22. марта 1996. године. Тада сам био главни и одговорни уредник тог листа. Ради се о реаговању господина Милутина Дрљевића из Загреба. Послао ми га је уз молбу да га објавим у листу Либералног савеза Црне Горе. То сам и учинио. Текст говори о томе како су Драго Кастратовић, Милорад Поповић и Вељко Булајић Милутину Дрљевићу продавали икону која никада није видјела кућу Петровића.

Поповић ми то никад није опростио. Уочи Нове 2014. године пресрео ме на Горици и извријеђао. Преживио сам и то.

Прије тога, како ми је тврдио његов пријатељ Шемсудин Радончић, био је главни извор најгнуснијих лажи о мени и мојим колегама из “Монитора” које су мјесецима објављивали Радончић и Марко Вешовић. Преживио сам и то. Нисам хтио да реагујем на те лажи и вулгарности, јер сам се давно зарекао да се моје име никада мојом вољом неће појавити у “Побједи”, која је била и остала застиђе црногорског новинарства.

Поповић се потом жалио и пријетио ми да ја по Подгорици ширим причу да су му пријатељи из БиХ купили награду за неки његов роман. Позива се на једног црногорског новинара и књижевног критичара, којег нисам видио скоро годину, нити сам икада са њим о томе разговарао. Поповић једноставно није нити ће икада бити у фокусу мојих интересовања.

Због тога сам одлучио да објавим овај текст Милутина Дрљевића, који сам уврстио у своју још незавршену књигу „Процес, али не Кафкин“, уз поруку евентуалним читаоцима – ништа нисам од оног што о мени пишу и причају Поповић, Вешовић и Радончић, а све јесам оно што они тврде да нијесам!

Ево Дрљевићевог текста:

Ваљда љут што га нико, па ни „Монитор“, не примјећује, искористи господин Кастратовић прилику да „отров адске своје душе“ надроби на двије и пол странице реаговања. Ћутао бих и ја да говорим о њему не пет година као „Монитор“ него и чак живот, али осјећам да јавност нема право бити закинута да сазна истину о икони гдје Драго Кастратовић покушава себи приписати ореол „Милоусног“. А прича о икони је сљедећа:

10. јуна 1995. године дошли су у моју кућу у Опатији Драго Кастратовић, Вељко Булајић и Милорад Поповић, којег су ми представили као предсједника културног друштва „Монтенегро – Монтенегрин.“ (а у реаговању именују „за првог предсједника“ другу особу). Посјета је била најављена ноћ раније без објашњења. Послије каве Кастратовић је испричао да су дошли на траг иконе која је велике умјетничке и историјске вриједности, па су ето дошли до мене, јер би жељели да та икона заврши у поштеној црногорској кући или ће је купити НЗЦХ и поклонити Цетињском музеју. Булајић је подржао причу Кастратовића и предложио да Поповић говори о детаљима. Поповић је говорио о умјетничким и историјским детаљима и тек на моје питање да ли икона има неку цијену извадио је писмо на италијанском језику и превод на хрватском језику, које сам фотокопирао и објављујем их у цјелини, па нека читалац суди о машти, поштењу, превари или нечем другом:

Штовани господине Поповићу,

Послије нашег сусрета у Риму и каснијег телефонског разговора, шаљем Вам документацију која показује умјетнички значај и вриједност иконе у мојем посједу, а која је припадала црногорском краљу Николи Петровићу Његошу и касније његовој кћери принцези Ксенији. Мој отац, одани службеник династије Савоиа и штоватељ фамилије Петровић Његош био је, могу се с поносом сјетити, блиски пријатељ наше краљице Јелене и принцезе Ксеније. Ову икону је купио крајем четрдесетих година, вјеројатно ’48. или ’49. године, више се не могу са сигурношћу сјетити. Наиме, мој отац није био колекционар, али је икону купио јер је принцеза била болесна и у тешким материјалним приликама, па је на тај начин желио помоћи ту драгу и отмјену особу.

Ја бих највише волио, због успомене на мојега оца и на његове пријатеље, да ово умјетничко дјело заврши у Црној Гори. Стога од Вас или Ваших претпостављених очекујем гаранцију да икона неће отићи путем трговине и препродаје. Икона је поријеклом из Грчке, XVI стољећа, а спада у ред врхунских икона, о чему Вам шаљем комплетну документацију. Госпођица Мавромицхалис, путем куратора Мусее д’арт ет д’хистоире Витле де Геневе, из тих разлога жели да икону купи и тако комплетира своју донацију музеју у Геневи, што је за судбину иконе добра солуција. Међутим, послије разговора с Вама те ваших тумачења Црне Горе данас, ја бих заиста желио да се икона поновно нађе међу Црногорцима, јер ју је краљ Никола добио на поклон, приликом посјета Истанбулу турском султану Абдулу Хамиду, од тамошњег патријарха крајем XIX стољећа.

Поштовани господине, како нисам колекционар, а сада желим да се ова реликвија врати у Црну Гору и Црногорцима, икону Вам нудим по минималној процјени од 120.000,00 долара и са роком за вашу одлуку од 40 дана. Желим Вам пуни успјех у Вашем настојању којим желите изразити поштовање и љубав према једној од најзначајнијих личности с краја XIX и почетка XX стољећа, црногорском суверену Николи Петровићу. Желим Вас такођер увјерити, уз срдачне поздраве Вама и Вашим пријатељима, да сам са своје стране учинио највише што сам могао и одредио цијену која ће Вама бити прихватљива, а не ону која би могла бити постигнута на комерцијалној понуди. То би се посебно односило на Америку, на тржиште у Бостону, гдје би оваква једна икона високе умјетничке вриједности и повијесног значења достигла свакако далеко већу цијену. Ја Вама желим пуну радост, као и Вашим пријатељима, с посебним срдачним поздравима.

Адв. Уго Гобети

Морам признати да сам у том моменту прихватио причу као истиниту, јер ми је „углед“ особа била довољна гаранција. На моје питање да ли могу икону видјети, Булајић и Поповић су након кратког ћућорења одговорили потврдно. Након тога сам их одвео до Ровиња код заједничких познаника и позвао их да слиједећег дана буду гости у мојој кући. У току ручка настављена је прича о икони у присуству познаника из Ровиња. Договорили смо се да ми икону покажу слиједеће неђеље у Загребу. Слиједећег дана у понедјељак (12. јуна) био сам у Загребу, да би ме тројка већ сјутри дан (13. јуна) посјетила у хотелској соби и донијела икону. То је био први моменат када сам посумњао да ту нешто није у реду. Дакле, тројки је био потребан само један дан да икону допреме из Рима у Загреб! Како рекоше, дипломатском поштом уз помоћ Министарства културе. Тражио сам цертификат, али је Булајић предложио експертизу Академије знаности. Одбио сам и тражио да експертизу направи стручан човјек од мог повјерења. Добио сам потврдан одговор и замолио познатог стручњака из те области В.С. који је дошао у Загреб у петак 16. јуна и у стану Вељка Булајића извршио експертизу. Експертиза је показала да је икона „изванредне умјетничке квалитете из XV стољећа“. Сакралну вертикалу представља устајући Исус… Потези су типично готски што увеличавају Исуса у његовој пози… Вриједност иконе посебно диже њен повијесни пут“.

Након тога рекао сам Поповићу да бих икону платио 80.000 УСД под увјетом да ми донесу доказе о власништву и потврду да је икона имала онај повијесни пут какав су ми испричали и писмено презентирали. Како сам у то вријеме путовао у Минхен затражио сам да ми доставе једну фотографију иконе као и документацију коју су имали о донацији Мавромицхалис, јер сам хтјео извршити још једну експертизу и процјену вриједности иконе код врхунског стручњака из ове области у Минхену. Поповић ми је донио документацију укључујући и изјаву којом му Вељко Булајић потврђује да ми је Поповић продао икону јер је Поповић тренутни власник иконе! Исте сам предао у Минхен и договорио да вјештак др Д. Н. дође у Опатију и изврши експертизу. Том приликом, 2. 6. 1995. године Поповић је успио извући позајмицу од 5.000 ДЕМ коју је требао вратити 30. 9. 1995. године па се у вези тога води спор на суду у Загребу. По повратку у Опатију назвао сам Поповића и затражио да донесе икону ради експертизе. Он је донио икону, јер је слиједећег дана требао доћи вјештак ради експертизе. Био је врло нервозан, па када смо сјели на терасу он је почео да пријети да уколико до уторка у 12.00 сати не дам новац да ће се појавити „шиптарска мафија“ а тамо ради и оружје. У првом моменту нијесам схватио о чему говори јер ми је тај стил непознат, па када је још једном поновио исту реченицу устао сам и избацио га из куће с тим што он „у брзини“ није хтио понијети икону са собом.

Одмах сам назвао Булајића (већ био обавијештен о неуспјелој пријетњи) који ме замолио да назовем Кастратовића. Позиви су се неколико пута понављали јер сам ја императивно захтијевао да хитно дођу по икону или ћу одмах позвати полицију и предати јој икону. Булајић је молио да то не учиним па је постигнут договор да слиједећег дана пошаљем ауто јер је он свој ауто разбио (а икону још није продао да би нови купио) на што сам ја пристао. Булајић је дошао слиједећег дана. У мојој кући је тог поподнева био широк круг угледних људи.

Био је и вјештак господин др Д. Н. Експертиза је већ била готова, али не и написана те је научно показала сву бруталност којом се тројка служила да би код мене као Црногорца побудила емоције да ми „утопе“ икону. Наиме, вјештачење је показало да је „икона високе умјетничке вриједности“, да је „оригинал“ али да „никада није виђела дома Петровића“ те да је сва прича о икони пука лаж, измишљена ради мене. Да се преварим и купим икону.

Вјештак је дао слиједеће објешњење. Икона приказује ускрснуће Исуса што значи да је икона католичка, јер се у православљу тај мотив не обрађује. Исус на икони благосиља са испружена два прста што је типични симбол у католичкој религији. Како су двије претходне констатације точне, немогуће је да један православни патријарх поклони православном суверену католичку икону итд.

Иако је ноћ раније, послије изречених пријетњи од стране Поповића, сваки разговор о куповини иконе отпао, ипак је др Д. Н. испричао Булајићу свој стручни налаз. На то је Булајић у присуству тих угледних особа рекао: „Добро, Дрљевић неће купити икону али ће је купити НЗЦХ с тиме што ћу ја дати нешто новца, нешто Дрљевић, нешто Ћано (Копривица), нешто остали Црногорци, па ћемо као заједница послати икону Цетињском музеју. А ова прича о Николи и Ксенији је симпатична, па нека остане, је ли да може докторе“, обраћајући се др Д. Н. господин др Д. Н. је проблиједио и упитао га: „Булајићу, како можете од мене тражити да Вас подржим у тако неморалном чину?“

Булајић је навечер однио икону. Ваљда је у току ноћи прорадио његов шићарџијски ген, па ме одмах ујутро назвао да дођем са др Д. Н. јер су се на икони појавила нека оштећења, рачунајући да бар нешто од мене извуче. Одбио сам било какву дискусију о томе и замолио га да ме више не назива. То је послушао и хвала богу није ме више назвао. Али не лези враже. Већ за неколико да­на добијам писмо од њега гдје покушава да себе прикаже Исусом са иконе – нед­ужним. На то писмо сам одговорио писмом од 6. 7. 1995. г. Писмо сам Булајићу послао и Националној заједници Црногораца Хрватске н/р госп. Кастратовића, јер је као што се из досадашњег садржаја види у свим радњама био саучесник и креатор. Национална, заједница је пријем потврдила 08. 07. 1995. г. На то писмо је господин Булајић одговорио 10. 07. 1995. г. а ја отписао 24. 7. 1995. г. И ово писмо је послато НЗЦХ и потврда о пријему потписана 25. 7. 1995. г. Тиме је преписка, а и контакти са тројком завршена. Булајић је и даље називао моје пријатеље, псовао, пријетио да ће ме протјерати из Хрватске итд. итд.

Кастратовић покушава да сву прљавштину коју је креирао пребаци на приватни однос Дрљевић – Поповић, иако ја никада никаквог приватног односа нијесам имао ни са једним од њих. Заборавио је Кастратовић и то да сам као некадашњи члан НЗЦХ финансијски допринио да он сједи у топлим и уредним просторијама црногорског дома, иако би му бољи назив био „Драговина“. За мој рад, који Кастратовић крсти ’’Богатство“, сам у овој години добио двије високе награде, једну на нивоу РХ (брончану), а једну на нивоу Жупаније приморско-горанске (сребрну) и мноштво честитки, од мјеродавних људи РХ, само је изостала честитка НЗЦХ под мудрим руководством Кастратовића као и захвалница за топлу столицу“.

(Колумна објављена у Вијестима, 9. 7. 2016)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: