ИН4С

ИН4С портал

Како је веспа (п)остала звезда италијанских улица и надживела шездесете

1 min read
Сваке године, компанија Џ. Д. Пауер представља аутомобиле који држе највећи постотак своје оригиналне цене у периоду од три године. Али возило које предњачи никада није на том списку.

Илустрација

Сваке године, компанија Џ. Д. Пауер представља аутомобиле који држе највећи постотак своје оригиналне цене у периоду од три године. Али возило које предњачи никада није на том списку.

Победник не би деловао као шампион вредности. Изгледа мање-више исто као и пре 72 године, када је први пут пуштен у продају. Нема гепек, а снага мотора има анемична 3,2 коња који достижу максималну брзину од 65 километара по сату. Разлог што га нема на списку је то што је победник скутер. Тачније, веспа.

Ипак, међу 24 возила која се разматрају за Награду за препродају, просечно задржавање вредности код четвороточкаша износи 55,7 одсто. За веспе она износи 72,1 одсто, према подацима Џ. Д. Пауера. Са изузетком колекционарских возила, веспе задржавају своју вредност боље од свих, укључујући и друге скутере и брендове мотоцикала.

Два модела веспе – Спринт 150 и ГТС 300 – и после три године задржала су 79 одсто своје почетне цене. Тиме су надмашили и најбоље аутомобиле, камионе и спортска возила, укључујући и свеукупног победника, Dodge Heavy Duty Ram 3500 (75 одсто); најбољег премијум лидера међу спортским аутомобилима, Porsche Cayman and Boxster  (58,9 одсто), па чак и славни 911 (58,7 одсто).

Постоји један разлог зашто би веспа могла да има ово јединствено место на тржишту. Док се аутомобили компанија Порше, Ленд Ровер и Мерцедес такмиче за премијум купце, са скутерима је ствар другачија.

„Већина луксузних брендова има конкуренцију. Веспа нема“, каже Челси Ламер, оснивач Мото Ричмонда у Вирџинији који се бави продајом веспи и других брендова скутера и мотоцикала.

То није баш у потпуности тачно. Хонда нуди Метрополитан, Јамаха Вино 50, а  нуди Будy. Према речима потпредседника компаније Генуине, Треја Дјурена, сва три бренда продаванија су од веспе у САД. Сва три су, такође, јефтинија. Ниједан од њих међутим није достигао престиж и задржавање вредности као веспа.

Куповина нове веспе је скуп спорт. Основни модел Примавера 50cc кошта 3.800 долара. Веспа 946 РЕД је најскупља и вреди 10.500 долара. Део прихода од продаје тог модела одлази добротворној фондацији РЕД коју је основао певач групе U2 Боно Вокс.

Велики скутери попут BMW Ц650 ГТ и Сузукијевог Бургман 650 Еxеcuтive су оно што скутераши зову „макси“. Традиционалисти тврде да иако макси-скутери имају мале точкове и све друге особине класичног скутера, они ипак представљају класу за себе.

„Када седнете на макси-скутер, апсолутно немате осећај да сте на скутеру“, каже Питер Лундгрен, власник веспе. „На максију стижете до обале брзином од 130 километара на час. Са скутером већ морате да се помучите.“

Веспа је задржала естетику оригиналног модела из 1946. године – она је произведена од метала, док конкуренти користе пластику.

„Оне су дивне. Све у вези са њима је дивно“, каже Челси Ламер.

И оне се заиста разликују од других модерних скутера. Основну структуру чини метална „монокок“ шасија, а веспа је зато лакша и чвршћа.

„То јој даје елеганцију“, каже Колин Шетак, аутор књиге Скутери: Црвене очи, бели зидови и плави дим и власник продавнице Sportique Shooters у Колораду. „Лоша страна тога је што када се веспа оштети, много је скупље поправити је.“

Пјађо, који производи веспу, има репутацију због поузданости.

Али оно што дефинитивно значајно утиче на задржавање вредности јесте имиџ који је веспа стекла за своје 72 године постојања у популарној култури. „То је велики бренд још од педесетих година“, каже Лени Симс који прати мотоцикле као потпредседник за специјализована тржишта у Џ. Д. Пауеру.

„Када гледате филм снимљен у Италији, обавезно се неко воза наоколо на веспи.“

Веспа је постала романтични идеал скутера када су се Грегори Пек и Одри Хепберн провозали на њој 1953. године у филму „Празник у Риму“. Она је била један од централних елемената британског мод покрета шездесетих година који је послужио као инспирација за рок оперу „Quadrophenia“ из 1973. године.

„Људи долазе код препродаваца Јамахе да купе Вино и кажу: ‘Желим ону веспу'“, каже Лундгрен.

Извор: Недељник

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *