Како на Видовдан причати о Видовдану и Косову и Метохији, а не рећи да се мало гдје данас толико страда за Христа као на Косову и око Косова

Видовданска бесједа Протојереја ставрофора Слободана Бобана Јокића у Херцег Новом Љ. Г. 2024. године

Нећу се претварати да на Видовдан о Видовдану, светом цару Лазару, мученицима и новомученицима српским, Косову и Метохији много знам и разумијем. Понешто вам могу рећи о чему сам сам промишљао и нешто мало што сам доживио. Ову ријеч вечерас схватите да је говорим без икакавих претензија, већ као једну интимну исповијест о темама које ме, а надам се и вас дубоко потресају и не остављају равнодушним.

Кад бих умио да напишем и изговорим најљепше ријечи на свијету, посветио бих их Богу, дјеци и Косову каза за мене непознати пјесник.
Људско постојање је, засновано на Божијој љубави и слободи, а на сазнање о том од Бога дару, треба узвратити опредељењем за живот. Пример таквог опредељења су нам дали светитељи и мученици Цркве, чији начин живота открива како у Цркви функционише опредијељеност за Царство које је од сада и довијека.
Мучеништво или Мартирологиј је ријеч хришћанска и црквена, јер први Мученик јесте Богочовек Исус Христос, Који је распет „у време Понтија Пилата“ за сведочанство Јеванђеља (1Тим.6,13). Ако је Христос мученик, онда и хришћанин значи мартирион тј. страдалник и мученик.
Мартирион је људски усправни и исправни став пред Богом и људима, ношење крста свога и идење кроз свијет и историју за Првомучеником и Архимучеником Богочовјеком Христом. Зато су Мученици за Христа кроз историју задобијали вијенце Царства Небеског. Православна Црква Христова украсила се кроз вјекове као дијадемом=вијенцем Светих Мученика како је истинито записао владика Атанасије Херцеговачки, а на чијем радном столу је по његовом упокојењу остао папир, папир са његовим последњим записом. Последња ријеч написана на том листу папира била је КОСОВО. Не можемо причати или писати о Косову и Метохији а не поменути Атанасија и Амфилохија. Јер управо су нас они учили да волимо цијели свијет, цијелу васељену и универзум, али да не заборавимо да волимо своје, а нарочито да волимо Косово и Метохију. Они су нас учили да су Косово и Метохија најскупље српске ријечи и да је наше надање закопано на Косову, у једну гробницу. Они су нас научили како да зеница ока нашег буде гнијездо љепоте Косова и Метохије. Амфилохије и Атанасије, свједоци, проповиједници и састрадалници распећа нашега народа од Косова до Јадовна и Јасеновца и вјерни чувари Косовског завјета су свједоци распећа и крстоносог пута, које гледамо као на фресци Распећа у Цркви Одигитрије у Патријаршији Пећкој. Њих двојица су свједоци да су распећа и страдања нашег народа, и прошла и садашња, пут који води у тајну васкрсења у којем је побједа сила добра и светости над силама зла и таме.

Наш Српски народ се определио за Царство Небеско још прије Косова, најприје самим примањем Хришћанства, а затим нарочито кроз Светога Саву, Симеона и Јована Владимира. На Косову кроз светога кнеза Лазара је то опредељење славно потврђено и мученичком крвљу запечаћено. Печат крвљу, својом а не туђом. И зато се може рећи да од Косова и Лазара наш народ једино истински постоји и живи само онда када је ово своје опредељење за Царство Небеско, названо у народу Косовски завјет, држао и чувао као душу своје душе, као срце свога црквеног и народног бића и живота. Тим Видовданским даном који траје шесто година видимо оно што многи други нажалост не виде, како казаше за мене познати пјесници.
Тако је понекад трагично, али славно Косово постало колијевка и гробница; колијевка рађања за Христа и гробница умирања за Христа, да би се у Христу опет васкрсавало и овде на земљи и горе на небесима. Како право записа свештеник Лека Вујисић: „Кад дође велики дан васкрсења, сваки Црногорац ће устати из косовске гробнице. Они који се ту не нађу биће заувијек заборављени.“ Зато је Косовска гробница наше родилиште а не губилиште.

Како на Видовдан причати о Видовдану и Косову и Метохији, а не рећи да се мало гдје данас толико страда за Христа као на Косову и око Косова. Страда се и свједочи као што се свједочило и страдало тог 17. марта прије двадесет година. Као што је ових дана Мунтер Исак у свом сјајном чланку Пасхално бденије за Газу, мислио и желио да свјетски лидери имају мало савјести, ипак на крају себи рекао да је погријешио. Тако смо и ми гледали свјетске моћнике како без имало стида и савјести гледају у Мартовком погрому, како гори Љевишка. Гледали су исто тако без стида и савјести док су горели опет и опет Архангели и Велика Црква светог Ђорђа и Богословија у Призрену, Манастири Гориоч и Зочиште, како су гореле и страдале цркве у Штимљу, Урошевцу, Косовској Митровици, Ђаковици, Подујеву, Приштини, Вучитрну, Косовом Пољу, као и многе Цркве и гробља на Косову. Гледали су као нијеми посматрачи то страдање без стида и војници Кфора који нијесу били спремни или нијесу жељели да осујете или спријече ове нападе, паљења, рушења, пљачке и убијања. Страдало је 19 људи, скоро хиљаду је претучено и повријеђено, протјерано је око 4.000 Срба, уништено 800 српских кућа. Уништене су фреске, иконе као и књиге крштених, вјенчаних и умрлих, које свједоче о вјековном трајању Срба на Косову и Метохији.
Иако истрага никада није стигла до организатора, из међународних организација већ годинама нема ни гласа о евентуалним новим детаљима. Тај владајући свијет налази се у густом моралном мраку двојног морала, пуном двоструких стандарда, дехуманизације, лицемјерја и лажи. Зато је Погром у очима тог свијета нормализован и легализован. Створен је наратив за нормализацију погрома, јер на нас не гледају као на себи једнаке. Од њих су добили зелено свијетло да направе погром називајући га самоодбраном. А онда су исти ти свјетски моћници изрази забринутост. Свијет је постао мајстор у изражавању забринутости. Дају изјаве да их је „узнемирило“ убијање наше дјеце и људи. Жао нам је што убијају вашу дјецу нашим оружјем. Желе да нас убиједе да им је стало. Прикупљају средства са обнову и помоћ. Ћутали су током погрома као што су ћутали на страдања, смрти, рушења и паљења и прије послије уласка Кфора 1999, а онда опраних руку и самилостивим вокабуларом, појављују се са милостињом и говоре да им је стало.
Не заборављамо и тугујемо над тим мрачним и страшним данима. Али као хришћани и тада и сада као и кроз цијелу нашу историју гледамо у Крст и идентификујемо се са њим и на њему видимо Христа који се поистовјећује са нама. Зато је Крст много важан симбол за наш народ. У васкршњој и педесетничкој црквеној реалности налазимо утјеху, истину и оснажење да нас Христос не оставља и да се поистовјећује са нама.

Поменути Исак Мунтер је посвједочио како је један дјечак у Гази који је неким чудом преживио бомбардовање његове куће, када су га извукли испод рушевина узвикнуо Жедан сам. Кроз вапај тога дјечака јасно можемо чути исте Христове ријечи на Крсту када је повикао Жедан сам. Христов повик је знак солидарности или боље рећи сажртвености са свима онима који преживљавају погроме, масакре, глад и жеђ. Ово је вапај који је Христос подијелио са нама у свом болу, мукама, распећу и на крају смрћу. Његов вапај је вапај свих потлачених неправдом моћи и лицемјерја, ћутања и неспособности или боље рећи неспремности савременог свијета и оних који га воде да окончају тиранију и неправду. Христос је повикао жедан сам као што је и српски народ током својих погрома и у двадесетом и у двадесет првом вијеку узвикивао жедан сам, па су и њему као и Христу дали умјесто воде сирће, болу су додали још бола, муци су дали још више муке. Али као што рекосмо има и друга димензија постојања, а а то је згрљај и топлина Христовог Васкрсења. Гдје је текло и капаће и ври ће. Зато је мало ријечи и начина да се искаже и опише или дочара љепота, узвишеност и достојанство Грачанице, гостопримство и отворе¬ност Архангела, радост и пјесма призренских богослова, величина и чистота Светог Ђорђа, узвишене, неземаљске, божанске, стварне и непролазне љепоте и красоте Ље¬вишке, исцјељења и чуда Зочишта и светих Врача и Гориоча, дочек и срећа сретања и братског загрљаја светога краља, Дечана и Дечанаца и старост и одважност Патријархије.
Због свега тога и много другога не смијемо да ћутимо на страдања нашег народа на Косову и Метохији и не само на њему већ не смијемо ћутати на неправедна страдања у свијету којих је данас нажалост велики број. Ако нијесмо могли историјски бити присутни да се побунимо и дигнемо свој глас против оне масе која је викала распини га, распни, ако тада нијесмо могли бити мало стадо које се разбјежало али и збјежало и сабрало у Горњици да прими Духа Светога по обећању Христовом, ако нијесмо могли бити тада као ни кроз историју да дигнемо глас против свих оних моћних који су угњетавали, мучили, прогонили и убијали хришћане али и остале невине људе. Ако нијесмо били тада, ипак данас смо ту, дио смо историје у којој се такође немоћни, протјерани и обесправљени муче и убијају пред нашим очима и очима читавог свијета. И данас се то исто дешава са нашим народом на Косову и Метохији. Не смијемо ћутати јер тишина умије некад да буде болна, већ требамо дићи глас као што смо га дигли и посвједочили истину Божију кад су биле угрожене наше светиње у Црној Гори. Бог се пројављује кроз човјека. Бог се пројављује кроз нас. Кажимо и подигнимо свој глас јер наша браћа и сестре на Косову и Метохији су глас вапијућег у пустињи. Сви хоћемо и молимо се да будемо у право вријеме и на правом мјесту и да добар одговор дамо кад Христос закуца на наша врата. А можда нама Христос управо куца на страдалном Косову и Метохији. Остаје питање да ли ће наша вјера садејствовати нашим дјелима по којима ће нас Господ познати кад буде дошао час провјере?
И на крају да још једном кажемо ријечи изговорене над светим одром: А Косово, Косово ће издати само кукавица.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: