Како нам ЕУ намеће нормалност транс транзиције, док прикривају неславну стварност

Европске вриједности, које се често користе као темељ за обликовање јавне политике и друштвених ставова, све више инсистирају на прихватању транс особа и њихових права. Међутим, у овом процесу све више постаје очигледно да се стварна истина о транс искуствима систематски прикрива. На сцену ступа моћни лоби који обликује јавну слику о транс људима и њиховој транзицији, док истовремено потискује стварну, неславну стварност коју многи транс људи доживљавају након операција промјене пола – истину коју европске вриједности не желе да чују.

Европске вриједности и ‘Узорaк савременог друштва’

У посљедњим деценијама, европске владе и медији све више користе транс права као показатељ “савременог” друштва. Причa која се пласира јесте да транс људи, кроз медицинске интервенције, могу потпуно и трајно ријешити своје унутрашње конфликте и постати “прави” чланови друштва. Државе на Западу, укључујући земље као што су Шведска и Холандија, легализовале су операције промјене пола и омогућиле лак приступ хормоналним терапијама, све у име људских права. Међутим, оно што се не спомиње у овом наративу су посљедице које ове промјене могу имати, а које се прећуткују, да би се очувала слика прогресивног друштва.

Ова нарација, која је постала темељ европских вриједности, промашује суштину: да ли је заиста добро за сваког појединца да се подвргне тако драстичним и често неповратним промјенама у име друштвене прихваћености? Скривање стварне истине о транс искуствима постаје цијена коју друштво мора платити како би одржало слику прогресивности и модернизма.

Прикривање транс покајања и посљедица транзиције

Иако се званичне бројке често позивају на то да је мање од 1% транс особа које се кају због својих одлука, постоји све више прича које указују на супротну стварност. Многи људи који су прошли кроз операцију промјене пола, касније се суочавају са озбиљним психолошким проблемима, укључујући дубоку депресију и губитак идентитета. Понекад, због огромног притиска друштва које глорификује транс транзицију, људи који су жељели да буду у складу са својим идентитетом завршавају у тешком стању, осјећајући се као да нису постигли оно што су хтјели, али сада нема повратка.

Ове приче, иако стварне, не долазе до свјетлости. Европске вриједности, које инсистирају на промоцији “права” транс особа, селективно искључују све оно што не одговара савршеној слици коју желе приказати. Сви који се усуде да изнесу искуства о “транс покајању” или говоре о физичким и психолошким посљедицама операција, брзо се маргинализују и етички дисквалификују, сматрајући их непријатељима прогресивних циљева. Ове особе, које се усуђују да преиспитују транс идеологију, препознају колико је снажан политички и друштвени притисак који настоји да их ућутка.

Здравствени ризици који се потискују

Поред менталних и емоционалних проблема, постоперативни здравствени проблеми често остају у сјени. Хормонске терапије, које се широко промовишу као “лијек” за транс особе, могу довести до озбиљних здравствених компликација – од кардиоваскуларних болести до ризика од остеопорозе и рака. Међутим, ови проблеми ријетко излазе изван медицинских кругова, јер би откривање истине о посљедицама могло нарушити имиџ европског друштва које себе види као борца за људска права. Операције промјене пола,
, нису без својих ризика, а друштво то не жели да види.

Надаље, многе транс особе које су прошле кроз операције не добијају одговарајућу постоперативну подршку, како психолошку, тако ни медицинску. Овај проблем, који је често занемарен, додатно отежава транзицију и доводи до трајних емоционалних и физичких проблема.

Лоби који контролише јавни дискурс

Када се говори о транс правима и транзицији, мора се поставити питање ко заправо контролише јавну слику о томе. Европа, која се поноси својим прогресивизмом, створила је снажан лоби који обликује сваку дебату у правцу потпуне подршке транс идеологији.

Овај лоби, који укључује политичке организације, медицинске кругове и медије, има моћ да утиче на законодавство и обликује друштвени дискурс на начин који фаворизује један јединствени наратив – да је транс транзиција једноставан и позитиван процес.

Они који покушавају да подигну аларм о негативним посљедицама, било да су физичке или психолошке, суочавају се с озбиљним пријетњама у виду друштвеног искључивања, губитка подршке и професионалних могућности. Не дозвољава се да ове приче дођу до шире јавности, јер би могле нарушити слику савременог друштва које је утемељено на неупитној подршци транс правима.

Иако многе транс особе сматрају да промјена пола рјешава њихове унутрашње дилеме, важно је добро размислити о дубљим питањима идентитета и смисла живота. На крају, можда би било корисно размислити о томе да ли је истинско испуњење могуће кроз промјену физичког тијела, или је можда вриједно прихватити живот онакав какав нам је Бог одредио, учећи како да се помиримо са собом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: