Како направити ПРАВУ „рибарску мрежу“: Које „рибе“ пропустити, а које задржати?!

Пише: Коста Ненезић

Опет се на једном крајње багателном примјеру показало како ће тећи сарадња нове власти са реповима бивше. Колико је одржив неодрживи однос побједника и губитника. Након опструкције једне формалноправне процедуре, као што је констатовање престанка мандата народном посланику, наивно је и апсурдно помислити да се без оспежне кадровске чистке, може осјетити суштинска промјена.

Гребањем по површини, сазнали смо да је кабинет бившег министра био смјештен у хотелском апартману, да су грађани правног савјетника бившег министра економије, плаћали преко 20.000 евра мјесечно, да је ламент над авио-компанијом, заправо жал за бесплатним летовима… А тек треба загребати испод. По дубини.
У ситуацији када је немогуће довести све к познанију права, модерна политика сузбијања криминалитета познаје концепт тзв. рибарске мреже. Наиме, пропуштањем ситних, задржавају се крупне рибе.

Међутим, у транзиционим земљама увијек постоји могућност да се овај концепт претвори у нешто много опасније, а то је да у мрежи остају ситне, а да из ње искачу крупне рибе. У том смислу, захтјев за екстрадицију Света Маровића је легитиман, само уколико он није привид обрачуна са бившим режимом, јер је Свето одавно „бивши“ за „бивше“. Уз то, он није узрок, већ симптом дуге и тешке болести система и правног поретка.
И јесте да риба смрди од главе, а да се чисти од репа, али ово су изузетне историјске шансе, када треба обрнути редослијед. У противном, реп старе власти ће се попут гуштеровог, изнова и изнова регенерисати. Временом ће се претворити у бич који ће опет, немилосрдно, ударати по онима који су свих ових година били жигосани. Зато, резови морају бити оштри, без анестезије.
Народна глад и жеђ за правдом се једино може утолити правичним намирењем. И то није реваншизам, већ одговорност за учињена дјела. Због свих оних обичних људи који су могли исто, али их је заустављала савјест.
Изостанком одговарајуће реакције, десиће се секундарна неправда. Слично ономе што је у правној науци одавно речено кроз синтагму: „секундарна виктимизација“. Ако жртве бившег режима, не могу да добију правично материјално задовољење, барем онда да добију морално, сатисфакцију. Вријеме је да Јустиција врати повез преко очију, подигне мач и изравна кантар. Предуго је гледала.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: