Како нестају партије

Пише: Батрић Бабовић

Партије и странке нису Божје дјело. Бог је у политици странац и несавладива препрека за политичке циљеве. Људи у своје руке узимају писане или неписане политичке програме, одређују стратегије политичког дјеловања, планове коалирања и циљеве развоја на политичкој позорници у зависности да ли су на власти или у опозицији. Интересне групе људи који су сабрани око циља по имену власт , удружује жеља да буду лично значајни или политички валидни. Или, може се комунистичким жаргоном кратко и јасно рећи, друштвено корисни и прихватљиви широким народним масама.

Црна Гора је пуна бројевима личности које су политичари, и оних који мисле да су политичари. Ове у групи која мисли да су политичари чини бројнија популација. Не заузимају важна страначка мјеста, али мисле да су незаобилазан фактор одлучивања и решавања виталних економских, социјалних и геополитичких питања.

Мјере се патриотизми и принципи, одступања и преступи, издаје и лојалности. Све набројано нема дефиницију и подложно је варијететима у коначном одређивању појма који јесте баш то што група мисли да јесте. Мисли се углавном по моделу “ зачараног круга “ или “ ко није са нама против нас је „. У зависности од времена кад је господин или госпођа члан (партије или странке) започео или започела политички ангажман доминира статус старосједиоца или новајлије у интересној групацији. Тада почињу да се формирају кланови, чопори, интересне сфере, братственичко – племенско – кумовске и остале многобројне везе. Школска спрема иде у позадину, а на сцену ступа партитократија са дрскошћу и бескрупулозношћу као незаобилазним првим пратиљама. Друге пратиље су стомакоугађање, гордост, завист, сујета, лаж, лицемерје, клевете, оговарања, среброљубље. Иза свега набројаног стоје страсти и слабости оствареног или неоствареног властољубља.

Кад у коло које су језикословци српског језика одавно назвали врзино уђу славољубље и частољубље, овјеравају се и злодухом окаде, Х(ад) незгаслог комунизма и убазделости најгорих тековина европске цивилизације и не (хришћанског) Запада. Они који од краја двадесетог вијека воде борбу са политичким крилом мафије, у политици виде поштење, снагу, истрајност и доследност свега што су у свом мукотрпном дјеловању остварили. Не осјећају било времена, ново психосоцијално доба, психосоцијални популизам, лаж и полуистину као начин живљења. Економија се код именоване господе налази у другом плану, понеко се позове на славне тековине са краја двадесетог вијека, неко се присјети другова који су одбјегли са брода који тоне, иако му је лука на правој страни историје… Млађи углавном размишљају практично и идеолошки страно својим архаичним прецима.

Понеко помене Мојсеја и Христа, а познате су мисије како Пророка тако и Богочовјека. На крају сабора кад се “ договори “ стратегија рада за изборе, сви испоставе фактуре ко је запослен а ко није, колико запослених има у породицама “ сигурних гласова “ и како се борити против популистичких лажи и глобалних полуистина новоформираних партија и брзостворених покрета. Све се обично финишира причама о коалицијама, а истих нема ни на видику. Или љепше казано,нема их ни на помолу. Партије личе на уседелице или “ добре дјевојке “ које је убио лош глас. Причају се исте приче, раде се архаизми које је архетип заборавио и ставио ван снаге. Неспособност цвјета, лични интереси предњаче и сви бију битке за похлепно ЈА. Онда кад дођу јун, јул или септембар сви се врате на миленијум иза нас и трећину бирачког тијела везаних за све побројано. Опет се до непрекинутог очаја или нових избора за парламент или предсједника државе иде сигурно утабаним трасама.

Партије заиста нестају. А мртви и даље гласају на безброј бирачких мјеста.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: