Ковачевић: Како Црној Гори продати НАТО

Крајем јула ове године Б92 је објавио да је агенција Бета дошла у посјед повјерљивог документа који се односи на „препоруке“ и „смјернице“ о томе како манипулисати јавно мњење у Црној Гори у циљу повећања подршке за чланство у НАТО. Почетком септембра портал ИН4С је објавио овај документ, а о његовој садржини је писао и дневни лист Дан.

Прочитавши документ на изворном, енглеском језику, немам никакве сумње у његову аутентичност. По мом мишљењу, документ је писала нека америчка или НАТО лобистичка фирма која је специјализована за послове политичког маркетинга. То доводи до читавог низа питања од којих су најважнија два: ко је и када потписао уговор за израду овог документа и колико је он коштао.

Та сума сигурно није била мала, јер документ укључује и истраживање јавног мњења. Подаци овог истраживања, за које аутор тврди да је урађено за потребе студије, показују у којој мјери су црногорску јавност отворено и безочно лагали и преми јер Мило Ђукановић и министар вањских послова Игор Лукшић и читав ешалон нижих режимских чиновника када су изјављивали да чланство у НАТО подржава преко 40% црногорских грађана и грађанки.

Наиме, документ чији је аутор несумњиво заговорник уласка Црне Горе у НАТО износи податке да чланство Црне Горе у НАТО подржава свега 26,4% грађана, а да је против 42,3%. Аутор чак тврди и да подршка “стагнира или полако опада“. То је управо супротно од онога што, као покварена грамофонска плоча, понављају Ђукановић, Лукшић и остала дружина.

Због тога аутор документа предлаже као главну стратегију за пропагирање НАТО-а у Црној Гори усмјерење на оне грађане који су, по овом питању, „неодлучни“, а за које тврди да их има 31,3%.

Он (или она) наводи неколико конкретних области кроз које предности НАТО-а треба представити „неодлучним“ и даје прецизна питања која треба постављати, као и одговоре на њих. Када се ова унапријед написана питања и одговори упореде са оним што у јавности о НАТО говоре режимски званичници, јасно се види какви су они у ствари преписивачи и плагијатори. Јасно се види до којег (нечасног) степена су спремни да подреде јавни интерес црногорских грађана приоритетима и интересима НАТО центара моћи.

Прича за малу дјецу

Овакав анти-грађански став режима најбоље показује питање референдума о чланству. За аутора документа „почетна премиса“ је да грађани неће гласати на референдуму. Као главни разлог за неодржавање, аутор подучава режимске званичнике да папагајски понављају да референдум захтјева „екстра енергију, вријеме и новац„.

У случају да такве изјаве не звуче довољно убједљиво, онда питање референдума треба свести на дневно-политичку раван и тврдити да инсистирање на референдуму нема за крајњи циљ ни поштовање Устава ни суверених права грађана већ је то још један (јалови) покушај опозиције да науди кредибилитету владе.

Интересантно је како се аутор залаже да се НАТО у црногорској јавности представља као организација која је кључна за очување демократије, људских права, слободе и мира у свијету, али када све те принципе треба утемељити на конкретан начин кроз непосредно одлучивање грађана на референдуму, онда то више не важи него су важнији вријеме, новац и, енигматично, енергија. Иначе, ауторова прича (за малу дјецу) да чланство у НАТО не укључује и трансфер суверенитета (коју, као звучници, често амплификују црногорски НАТО промотери) показује непознавање или непоштено прикривање значења члана 5 Сјеверноатлантског уговора.

Наиме, тај фамозни члан је недвосмислен: напад на једну чланицу сматраће се нападом на све чланице. То је дакле чисти аутоматизам, ни парламенти ни грађани држава чланица се ту више ништа не питају. Аутоматизам војних савеза је већ скривио један свјетски рат (овај коме се сада обиљежава стогодишњица), па би за еконономски просперитет и квалитет живота црногорских грађана било корисно да Црна Гора (овог пута) буде изван сличних ирационалних, ратничких механизама.

Аутор такође инсистира на томе да се НАТО не представља само кроз своју војну димензију. Међутим, имајући у виду дјеловање НАТО-а у посљедњих петнаест година, за овакву слику у јавности ипак је крив сам НАТО, а она је додатно потврђена, да не кажем закуцана, и кроз закључке недавног самита у Велсу гдје се, првенствено, подстиче убрзана (поновна) милитаризација Европе.

Тако да је све то што НАТО ради изван послова ратовања за контролу територија и ресурса ипак само малецни смоквин или, чак, маслинин лист иза кога је врло тешко сакрити траг тенкова, млажњака и ракета. Ауторовој жељи да од НАТО у црногорској јавности направи организацију „дјеце цвијећа“ не иде у прилог ни инсистирање да се много више у црногорским медијима промовише војска Црне Горе и то кроз интервјуе и емисије о животима војника, војним вјежбама и учешћу у мисијама.

Хумано бомбардовање

Аутору изгледа није јасно да црногорски војници могу учествовати у међународним војним мисијама и без чланства у НАТО. Очигледно му ни историја није јача страна јер се позива и на миротворачко искуство социјалистичке Југославије која је, пак, била несврстана.

Аутор се бави и питањем НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије 1999. године. Међутим, и то питање је дато из једне искривљене, може се рећи, извитоперене перспективе. Наиме, ауторов главни аргумент је да Црна Гора „нема ниједан разлог да се осјећа кривом“ због бомбардовања. На први поглед изгледа бесмислено, јер ко данас у Црној Гори осјећа кривицу због тога. У ствари, грађани се већински осјећају управо обрнуто тј. да је НАТО крив.

Међутим, ако се ово питање сагледа из визуре НАТО, онда све постаје јасније. Став НАТО је да су бомбардовање скривили и власт и (прећутно) грађани СРЈ и да су они бомбардовани (убијани) за своје добро. Процијените сами колико ће овај аргумент помоћи НАТО промотерима код оних „не одлучних“ црногорских грађана које аутор види као кључну циљну групу за „флексибилни менаџмент“ перцепција и вјеровања о НАТО вриједностима.

Све у свему, може се рећи да овај документ открива спремност режимских званичника да континуирано обмањују црногорску јавност о степену подршке чланству Црне Горе у НАТО. Њихово ослањање на документе оваквог типа указује на посједовање очајних интелектуалних капацитета, као и на арогантност оних који нису грађани ове државе, а желе да преузму управљање над њеном судбином.

Аутор је Филип Ковачевић, професор на Универзитету Црне Горе, аналитичар геополитике и предсједник Управног одбора НВО Покрет за неутралност

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: